Pala je i prva žrtva „Nutela rata“. Kompanija „Balzen“, nemački proizvođač keksa „Lajbnic“, objavila je da će ubuduće taj keks biti istog kvaliteta u celoj Evropi. To je prva tekovina borbe zemalja Višegradske grupe koju čine Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka za jednak kvalitet proizvoda na celom evropskom tržištu.
„Balzen“ nije jedina kompanija koja je imala različite standarde u odnosu na istok i zapad kontinenta. I drugi proizvođači, ne samo prehrambeni, ponašaju se slično. Jedan isti proizvod, pod istim imenom, sa istom robnom markom, plasiraju na tržišta zapada i istoka Evrope sa tom razlikom što je na zapadu kontinenta taj proizvod kvalitetniji.
Kako se izboriti za isti kvalitet na celom kontinentu? Što se Srbije tiče, Nacionalna organizacija potrošača Srbije (NOPS) odavno je ukazivala na taj problem, mnogo pre nego što su zemlje Višegradske grupe ukazale na problem, kaže predsednik te organizacije Goran Papović.
Još 2011. godine, NOPS je uradio uporednu analizu proizvoda koji se prodaju kod nas i na zapadu EU, kaže Papović i dodaje da je tada utvrđeno da na velikom broju proizvoda postoje deklaracije samo na lokalnim jezicima, dok jezika koji se govore na zapadu EU nema.
To je ponukalo NOPS da posumnja da ti proizvodi nisu u skladu sa kvalitetom koji je propisan u EU. Međutim, ukazivanja na problem nisu urodila plodom, navodi Papović, iz EU su ćutali.
„Iz kojeg razloga su ćutali, ne znam, ali sasvim je sigurno da ni Evropska komisija (EK), ni njihovi odbori nisu imuni da ne podležu pritisku proizvođača“, kaže Papović.
Da li je rešenje u pooštravanju standarda, s obzirom da se svi proizvodi iz EU na srpskom tržištu nalaze legalno. Njihove deklaracije poklapaju se sa onim što se u proizvodima nalazi.
Srbija je u 99 odsto slučajeva preuzela evropske i svetske standarde, kaže Violeta Nešković Popović iz Instituta za standardizaciju Srbije. Kako će proizvođač pripremiti robu za neko tržište njegova je stvar jer radi prema njegovim internim standardima, kaže ona.
Priznajući da nije stručnjak za standarde za hranu, Popovićeva kaže da standardi uopšte definišu optimum koji je u praksi.
„Oni definišu određene vrednosti od do. Kada je reč o evropskim standardima, posebno se vodi računa o bezbednosti i zdravlju ljudi, životinja i životne sredine. Standardi su dobrovoljni, sem ako je u propisu, onda mora da se primenjuje. Inače standard je dobrovoljan i od proizvođača do proizvođača zavisi da li će ga primenjivati“, kaže Popovićeva.
Ako vrednosti standarda nisu propisane zakonima, propisima ili pravilnicima, onda nisu obavezujući, zaključuje ona.
Problem ne leži u standardima, već u kontroli kvaliteta, kaže Papović.
„Pravilnik o kvalitetu mnogo toga reguliše. Ja lično i predstavnici NOPS bili smo članovi komisija, ali smo uvek bili preglasani kada je bilo u pitanju donošenje pravilnika o kvalitetu mnogih proizvoda i na to smo ukazivali.“
Jedno od rešenja jeste pooštravanje politike kontrole kvaliteta, kaže Papović, ali je sasvim sigurno da je Srbija izložena velikom uticaju uvozničkog lobija. Proizvođačima koji izvoze robu u Srbiju jeftinije je da je proizvode na način kao i do sada, a najveća zloupotreba kojom pravdaju niži kvalitet robe je navika potrošača.
Tako ispada da su srpski potrošači navikli da jedu čokoladu sa manje kakaa, ili da koriste kozmetičke proizvode lošijeg kvaliteta nego što su oni u Francuskoj. Tome treba stati na put, zaključuje Papović.
