Oni koji danas obavljaju dužnosti ministara spoljnih poslova više nemaju ulogu kakvu su nekad imali njihovi prethodnici, napominje za Sputnjik analitičar Saša Adamović, jer na primerima bivšeg državnog sekretara SAD Džona Kerija ili aktuelnog Reksa Tilersona stičemo utisak da su oni zapravo izvršioci spoljne politike administracije u kojoj rade, ali da je suštinski ne oblikuju.
Pojela ih duboka država
„Oni koji dobro poznaju kao funkcioniše Trampova administracija tvrde da je zapravo pravi ideolog njegove spoljne politike — kao što je to kod Džimija Kartera bio Zbignjev Bžežinski ili kod Ričarda Niksona Henri Kisindžer — general Džejms Matis, šef Pentagona. Sa druge, strane imamo u Stejt departmentu Tilersona koji ima bogato međunarodno iskustvo, ali ono nije diplomatske prirode već poslovne i verovatno je to ono što ga je preporučilo u takvoj konstelaciji Trampove administracije“, precizira Adamović.
Ranije su se diplomatijom bavile karijerne diplomate najvišeg ranga, obučavane u diplomatskim školama i univerzitetima, saglasan je i istoričar Aleksandar Raković, dok se danas izvrsni i izvanredni poznavaoci međunarodnih prilika ne nalaze na ključnim pozicijama nego u delu administracije, kao savetodavci ili državni službenici.
To je sistem napravljen u SAD, poznat kao „duboka država“, gde će uvek vladati birokrate lojalne interesima mutinacionalnih korporacija i vojnih industrija, dodaje Raković za Sputnjik, a u Evropi je taj sistem poznat kao „briselska birokratija“, gde se na pozicije ne dolazi izborima već postavljanjem, pa onda njima manipulišu.
Praktično je uglavnom svuda došlo do takvih vidova odnosa birokratije prema ministrima spoljnih poslova, ukazuje ovaj istoričar, pa više nema diplomata kakvih je bilo ranije. Ne samo u Americi i Rusiji nego i u državama Bliskog istoka ili Jugoslavije.
Jednostavno se promenio koncept, drugačije vreme je došlo i danas, prema Rakovićevom mišljenju, postoji teror birokratije (u pejorativnom smislu) nad državnim sistemom.
Nekad su diplomate bile od krvi i mesa
Ako bismo pravili istorijsku analizu diplomatije, a posebno ličnosti koje su nekad obavljale dužnost šefova inostranih poslova, ističe Saša Adamović, mogli bismo da izvučemo zaključak da se snizio nivo kvaliteta ljudi koji obavljaju tu dužnost.
„I sa opštim istorijskim obrazovanjem možemo da se setimo dvojice veliki ruskih diplomata iz 19. veka, grofa Karla Neselrodea ili njegovog naslednika grofa Karla Gorščakova, a nećemo zaboraviti ni Klemensa Meterniha, ministra spoljnih poslova i kasnije čak i kancelara Austrougarske, koji su i po nekoliko decenija oblikovali ili presudno uticali na oblikovanje spoljne politike svojih imperija“, podseća Adamović.
„Već dugo godina rusko Ministarstvo spoljnih poslova vodi izuzetan diplomata kao što je Sergej Lavrov. Izgleda da je još samo Rusija zadržala taj običaj da njeno ministarstvo spoljnih poslova na dugi niz godina može da vodi jedan diplomata, dok je u drugim državama taj slučaj sve ređi“, smatra Adamović.
Posle kraja Hladnog rata, sugeriše Aleksandar Raković, koji je za Evropu bio zlatno vreme jer je doneo dug period mira i balansa između Istoka i Zapada, pošto su zbog alternative morali da budu humaniji — birokratija u Briselu i Vašingtonu je odnela pobedu nad ljudima koji su znanjem i vaspitanjem zasluživali da dolaze na najviše pozicije i posedovali su ogromnu svest i dobrotu, u izvesnom smislu, da moraju da naprave kompromise sa drugima.
U perspektivi međunarodnih odnosa trebalo bi, prema mišljenju Saše Adamovića, da očekujemo kvalitativne promene zato što je stari svetski poredak doveden u pitanje, novi još nije napravljen, a mi se nalazimo u nekoj vrsti tranzicionog perioda u kome bi trebalo da se definiše taj novi svetski poredak.
„Što se tiče spoljnih poslova, a naročito ljudi koji će ih u ovom periodu voditi, mogli bismo očekivati da će Rusija još dugo na čelu svog ministarstva imati Sergeja Lavrova, a da će, recimo, Velika Britanija i Sjedinjene Države diplomatske izvršioce menjati onako kako se budu menjale njihove administracije“, predviđa Adamović.
Nisam siguran, dodaje on, da ćemo, pogotovu kad je u pitanju zapadni svet, imati bar još neko vreme ljude kakvi su recimo bili Zbignjev Bžežinski ili Henri Kisindžer, da i decenijama posle formalnog završetka mandata zadrže važnu ulogu u međunarodnim odnosima.
