— I šta kažete, sviđa li vam se Amerika, gospodine Lazanski?, pitali su me u Stejt departmentu na kraju moje prve službene novinarske posete SAD pre 37 godina.
— Da, veoma.
— Šta vam se sviđa?
— To što svako gleda svoja posla i ostavlja druge na miru?
Dok su svetla međunarodnog aerodroma Dals i predgrađa Vašingtona polako nestajala ispod krila golemog TWA „boing 747“, još tada, pre 37 godina, zapitao sam se hoće li Amerika ostaviti Jugoslaviju da na miru sama rešava svoje unutrašnje probleme.
Da, tih godina dobro sam se osećao u Vašingtonu, ne samo što je profesionalno tu bilo zanimljivije nego u bilo kojem drugom gradu u SAD, jer tu su Stejt department, Pentagon, Bela kuća, FBI, a i sedište CIA nije daleko, već i zbog mirnije i mnogo ležernije atmosfere grada i ljudi. Jer, jedini biznis glavnog grada SAD jeste politika, i svi stanovnici su na neki način u njenoj službi. U kabinetima i kancelarijama Stejt departmenta i Pentagona, obloženim mahagonijem i prekrivenim sagovima u koje cipele upadaju do ruba pantalona, sa diskretnim osvetljenjem mesinganih stonih lampi, voleo sam da iz velikih čaša pijem jaku mornaričku kafu sa malo soli, dok bi sekretarice gugutale o Evropi, Jugoslaviji i Dubrovniku.
Da, bili su to još uvek sretni dani velike Jugoslavije, u Stejt departmentu se odeljenje za nas zvalo „Department za Istočnu Evropu i Jugoslaviju“. Istina, naslućivao sam neke naznake u promeni američke politike prema Beogradu iz razgovora sa Tomasom Handlinom, specijalnim savetnikom iz kabineta sekretara za odbranu SAD, ambasadorom Edvardom Runijem, specijalnim savetnikom predsednika SAD za pitanja kontrole naoružanja, Tomasom Kantrimenom iz odeljenja Stejt departmenta za Jugoslaviju, Džedom Šnajderom, zamenikom direktora odbrambenih studija na Hadson institutu, Filipom Hokinsom s Instituta Smitsonijan, Džejmsok Morisonom, potpredsednikom nezavisne Agencije za nacionalnu bezbednost i vojne troškove, Majklom Mobsom, zamenikom direktora Agencije za kontrolu naoružanja…
Svi su isticali značaj dobrih američko-jugoslovenskih odnosa, ali i upozoravali da se prilike u Evropi menjaju i da Jugoslavija mora da razmišlja o novoj bezbednosnoj arhitekturi na Balkanu, da Kosovo za SAD istorijski ne znači baš ništa, da Amerikance ne može da dirne ni kosovski ep, niti sudbina cara Lazara, niti Dušanovo carstvo. Da Amerikance interesuje samo pragmatična ekonomija, profit, a u tom kontekstu je i vojni interes koji ekonomski može da zaštiti i da je za Jugoslaviju vreme apsolutne i isključive suverenosti prošlo.
Bio sam tada tim saznanjima razočaran, nadao sam se da to, ipak, nije tako.
Vreme je pokazalo da je to, ipak, sve tako. Srbija danas na svom primeru, upravo od Amerikanaca i posle agresije 1999. godine, doživljava nove i grube napade na svoj suverenitet. Kongres traži izveštaj o vojnim odnosima između Srbije i Rusije, američka ambasada se bavi srpsko-ruskim humanitarnim centrom u Nišu, kongresmeni u pismima traže od Brisela da se zaustavi naš put u EU. Kako bi to izgledalo da ambasador Srbije u Vašingtonu zatraži objašnjenje o vojnim odnosima između SAD i Prištine? Ili da se mi u Beogradu malo pozabavimo time šta se sve zbiva u Bondstilu na Kosovu? Je li Bondstil američki špijunski centar? Pa jeste, to Amerikanci i ne kriju, tamo je boravio 525. američki obaveštajni bataljon pod komandom pukovnika Dejvida Vudsa. Bio sam pre nekoliko godina u Bondstilu i video njihovu operativnu salu sa ekranima i satelitskim izviđanjem…
Neće biti lako predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću u Vašingtonu, kako odgovoriti na sve američke pritiske, udare na suverenitet Srbije?
Amerika u kojoj svako gleda svoja posla i ostavlja druge na miru? Možda među stanovnicima Amerike, među državama teško. Ali, treba zato biti država. U punom smislu te reči…
Gosti Miroslava Lazanskog u emisiji „Na nišanu Lazanskog“ su Aleksandar Gajić iz Instituta za evropske studije i nekadašnji dopisnik „Politike“ iz Moskve Slobodan Samardžija.
