Pre 2002. godine na Mećavnik su retko svraćali čak i meštani Bajine Bašte, najbliže varoši koju samo Tara deli od mokrogorske vetrometine.
U subotu uveče, direktno iz Pariza, gde je svirao ispod Ajfelovog tornja pred pola miliona ljudi, na Mokru goru sleteo je ruski maestro, svetski dirigent broj jedan Valerij Gergijev.
Čim je izašao iz helikoptera na heliodromu Drvengrada, veliki umetnik je svežu mećavničku noć pretvorio u magiju već sa prvim gracioznim zamasima komandujući Simfonijskom orkestru „Boljšoj“.
Prošlo je 15 godina otkada na Mokru Goru ne mogu ni da zalutaju tarski međedi (tako u tom kraju tepaju medvedima), ali iz duboke četinarske šume mogu da čuju čarobne zvuke koji ne narušavaju prirodnu harmoniju nego se u nju utapaju.
A bilo je zvezdanih večeri kad su na Mećavnik dolazili Brajan Feri, Dejvid Gilmor iz „Pink flojda“, svetska, a naša — bluzerka Ana Popović, virtuoz Nemanja Radulović, proslavljeni ruski pijanista Jurij Rozum, francuska hit grupa „Zaz“…
I nije bilo lako pogoditi Mokru goru pre dve decenije, kad se krene kremanskim putem ka Višegradu, a noću su se, kao u „roud muviju“, samo nazirale iz mraka oronule planinske kuće pitomog sela gde žive gorštaci.
Poslednjih godina, čudesni Drvengrad, koji je nadvio to mesto, mogao bi da se vidi i iz „avaksa“ i ostalih svemirskih satelita, a u njega, baš sa neba, sleću zvezde koje nikad nigde nismo videli, osim u glamuroznom okruženju reflektora i crvenih tepiha.
Legenda mokrogorska kaže da je italijanska lepotica Monika Beluči, u avgustu 2013. godine, kad se probudila na Mećavniku, raskririla prozore i udahnula miris bobica koje su joj pecnule nozdrve, ostala potpuno bez teksta od pozitivnog šoka.
A priča se da je glumčina Džoni Dep, u gluvo doba mokrogorske noći, posle nekoliko domaćih rakija presečenih crnih vinom, izašao iz kafane, prošetao do spomenika sa svojim likom koji krasi Drvengrad i u istoj sekundi se na oštrom vazduhu — potpuno otreznio.
Čudno je, kažu kremanski seljaci, da u proročanstvu Tarabića nigde ne piše da će u njihov komšiluk, tu u „rivalsku“ Mokru goru, sletati čeličnom pticom najveći svetski umetnici.
A stizali su, dočekani hlebom, solju i ljutom domaćom rakijom i filmski čudotvorci Nikita Mihalkov, Džim Džarmuš, Andrej Končalovski, Abas Kjerostami, Ašgar Farhadi, Pavel Lungin, Paolo Sorentino, braća Darden, Fatih Akin…
Najveća imena sedme umetnosti, dobitnici Palmi, Lavova i Oskara, dolazili su po tajni mokrogorski pelcer, baš tamo gde se teško može utvrditi odakle vetrovi fijuču i na kojoj to strani sove huču i zrikavci zriču.
I ovenčane glumice Selma Hajek, Izabel Iper i Odri Tatu, nežne i suptilne umetnice, dočekane su na proplancima grubog i na prvi pogled poludivljeg Drvengrada, u kome se već kad kroči noga oseti blagost, jednostavnost, prirodno i neusiljeno gostoprimstvo i toplina.
Prošao je tokom vikenda na Mećavniku još jedan uspešan festival ruske muzike „Boljšoj“. Dolaze polako pripreme i za novi Kustendorf.
Doleteće na obronke Tare još mnoga svetska imena. I oni, čije prisustvo mogu samo da sanjaju filmske produkcije, marketinške kuće, muzički menadžeri, organizatori i selektori brojnih festivala, pi-ar timovi, stručnjaci za advertajzing…
I niko ne zna šta te sve velike zvezde i umetnike dovodi tamo gde nema ni auto-puta ni aerodroma ni petlji i kružnih tokova, ni luksuznih tajnih odaja, ni paparaco lovaca…
Niko ne zna kakvo ih čudo magnetski privlači na jedno brdo u Srbiji, okruženo šumetinom, kaldrmisanim puteljcima, seoskim kućama, cvetnim livadama, pčelama, divljim zverima…
Zna, u stvari, samo jedan čovek.
Emir Kusturica.
