To je jedinstven stav sagovornika Tanjuga bliskih obema crkvama, koji tvrde da će taj dijalog biti nastavljen, možda, kako kažu, „ne tako često i u tom formatu i ne samo o Stepincu“.
Ta činjenica, međutim, nije podjednako prihvatljiva za hrvatsku javnost i deo Katoličke crkve u Hrvatskoj, pogotovo ne onu sve glasniju u glorifikaciji ustaštva, i, naravno, za javnost u Srbiji.
Tu na scenu stupaju mediji, koji javnost u Hrvatskoj treba da uvere da su pravoslavci „izgubili“ i da će Stepinac koliko već naredne godine biti svetac, a oni u Srbiji ovdašnju javnost treba da uvere u sve suprotno od toga.
Čini se da, kada je o kanonizaciji Stepinca reč, hrvatski mediji imaju teži zadatak, s obzirom na to da aktuelni, po mnogo čemu neobični papa, koji je proglašavan i komunistom zbog svog zalaganja za siromašne i od društva odbačene, ne žuri da kardinala tzv. „Crkve u Hrvata“ proglasi za sveca.
Procene poznavalaca prilika u obema crkvama, koji insistiraju na realnosti, jedinstvene su u stavu da papa Franja ipak nikada neće kanonizovati Stepinca, mada se, kažu, nikad ne zna.
Papi se, naime, ne žuri da reši to pitanje.
O tome je još novembra 2015. poglavar Rimokatoličke crkve obavestio bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića tokom njihovog susreta u Vatikanu.
Da zaista tako i misli, papa je potvrdio tako što je, reklo bi se, u dobrom komunističkom maniru godinu dana kasnije formirao Mešovitu katoličko-pravoslavnu komisiju, neku vrstu radne grupe, koja je trebalo da utvrdi istinu o Stepincu i donese zaključke na osnovu kojih bi on lakše „prelomio“.
Stoga, smatraju poznavaoci prilika u obema crkvama, ne treba obraćati pažnju na „hrvatski tisak“, posebno onaj namenjen desnoj, radikalnoj čitalačkoj publici, usko povezanoj sa konzervativnim delom hrvatske crkve, koji će nastaviti sa veličanjem Stepinca, jer je on za njih žrtva komunističkog progona i terora.
Upravo zato, možda, treba podsetiti da među najuglednijim hrvatskim intelektualcima kao što je novinar Darko Hudelist ili Drago Pilsel, realnije sagledavaju ovu temu i spremni su da hrvatskoj javnosti ponude istinu, kojoj je i sam papa veoma naklonjen.
O toj istini, na primer, Hudelist je pre nekoliko godina napisao da „kardinal blaženi Alojzije Stepinac neće biti kanonizovan za vreme aktuelnoga pontifikata pape Franje“.
Hudelist je, naime, tada za nedeljnik „Globus“ napisao da mu je jedan, kako je naveo, vrlo dobro upućeni insajder iz vatikanskih redova rekao da misli da „ovaj papa neće preseći, on će to (kanonizaciju Stepinca) odugovlačiti…“.
Ni nekadašnji (poslednji) ambasador SFRJ pri Svetoj Stolici Ivica Maštruko ne veruje da bi do kanonizacije moglo doći u skorije vreme.
On smatra da papi nije stalo da izaziva dalje konfrontacije i da će on verovatno odložiti Stepinčevu kanonizaciju.
Prema najavama i očekivanjima Hrvatske katoličke crkve pak Stepinac je dosad uveliko trebalo da bude kanonizovan, a oklevanje pape Franje se tumači kao želja za uspostavljanjem boljih odnosa sa pravoslavnom crkvom, pre svega onom ruskom.
Unutar SPC podeljena su mišljenja o tom pitanju.
Deo episkopa smatra da Stepinčeva kanonizacija ne bi uopšte trebalo da bude tema za SPC, dok je za deo vladika Stepinac „nesporni saradnik ustaškog režima i zločinac“.
Ugledni hrvatski teolog, publicista i novinar Drago Pilsel, koji papu Franju poznaje još iz vremena dok je bio nadbiskup Buenos Ajresa, napisao je svojevremeno da mu se čini da je poglavaru Rimokatoličke crkve laknulo kada je dobio pismo iz Beograda od patrijarha Irineja u vezi sa kanonizacijom Stepinca jer, kako je naveo, sada ima razlog da „kantom hladne vode ohladi usijane glave hrvatskog episkopata“.
Po priznanju mnogih velikodostojnika, unutar Hrvatske katoličke crkve postoji „tvrdo jezgro“ koje predstavlja veliki problem za ostatak Crkve. Pilsel je, naime, više puta dosad rekao i napisao da „nema dileme da je Stepinac tolerisao genocid“.
„Smatram da je (Stepinac) bio osoba insuficijentne političke inteligencije, a dokumentacija pokazuje da je bio kompromiser“, kaže Pilsel, precizirajući da bi se moglo reći da je nadbiskup bio fasciniran činjenicom da je „hrvatska država (NDH) osnovana i smatrao je da je treba apsolutno podržavati, bez obzira na rasistički karakter njenih temelja“.
„I to je ta bolna istina koju (aktuelni hrvatski kardinal) Bozanić i kolege ne želi da prihvate“, navodio je Pilsel u svojim tekstovima objavljenim u hrvatskim i srpskim medijima.
Pilsel se, takođe, slaže sa kolegom Marinkom Čulićem, koji kaže da Stepinac nije bio klasični kolaborant ustaša, već da je, štaviše, znao da im se suprotstavi, možda dovoljno za status blaženog koji ima, ali ne i za status sveca, za koji ga kandiduju.
„Ali to i nije najbitnije — o svemu bi se moglo razborito razgovarati da iza toga ne stoji ovako ultimativno Hrvatska katolička crkva, koja je po mnogo čemu gora, ustašoidnija i kukavičkija od samog Stepinca“, naveo je svojevremeno Pilsel.
I tu je, smatra on, problem jer papa Franja mora na neki način da doskoči nagomilanim problemima tzv. „Crkve u Hrvata“, crkve koja se nije ogradila od ustaštva na način na koji su to učinili nemački biskupi od nacizma, crkve koja i dalje prihvata odlikovanje koje je Stepinac dobio od ustaških vlasti i to krajem 1944, kao i to što je kao nadbiskup raskrinkavao u zemlji i van nje odmetnike s područja Nezavisne Države Hrvatske.
„Naravno, tog odlikovanja se Rimokatolička crkva u Hrvatskoj nikad nije odrekla ili od njega ogradila. To je tvrda i žalosna činjenica. Govorimo o Crkvi koja bi uvodila pozdrav ’za dom — spremni‘“, naveo je takođe Pilsel.
Objašnjava da zapravo papa ima problem sa „crkvom koja funkcioniše kao bastion ostrašćenog pseudohrišćanskog fundamentalizma“, kojem je „slučaj Stepinac“ nova prilika za otkopavanje rovova prema nominalnoj braći u Hristu — pravoslavnim Srbima.
Zato, smatra Pilsel, „hrvatsko društvo mora da smogne snage i kaže istinu do kraja o toj gorkoj činjenici svoje istorije, ali i o drugim zločinima koji su učinjeni u ime drugih ideologija“.
„Tada će i hrvatski narod zalečiti ljagu što su joj naneli neki iz njegovih redova“, Pilselov je zaključak.