Pomenuta imena i prezimena iz javnog života, pre svega iz sfere politike, činila su neraskidive dvojce u kojima se često znalo ko je „glavniji“ među njima, ali su ili bili tandem ili su jedni drugima predstavljali pandane, protivtežu koja je obe strane terala na oprez, istovremeno ih čineći jačim. Sportskim rečnikom objašnjeno, bez jake Zvezde nema ni jakog Partizana, ili ako je Milan slab, Juventusova titula nema ni toliku slast ni pravu snagu.
Znalo se, u ona vremena, da je Milošević čovek koji i vedri i oblači u Srbiji, ali je „may name is Stanišić, Jovica Stanišić“ bio neka vrsta čoveka broj dva zaduženog za sve ono što mora da se uradi, a ne sme ili u tom trenutku ne može javno da se saopšti. Između ostalog i za „pravljenje“ opozicije ili da „zamoli“ Ratka Mladića da odveže zarobljene zapadne pilote od drveća tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Povučemo li ovakvu vrstu analogije Bratislav Gašić, novopečeni šef Bezbednosno informativne agencije, mogao bi biti čovek broj dva u današnjoj Srbiji. Specifična politička tradicija, ne samo iz vremena devedesetih već još od Tita i Leke, govori da onaj ko ima ključ od svih tajni, poseduje i moć koja ga kvalifikuje za mesto drugog čoveka u državi.
Međutim, Bata nije taj igrač i njegov kvalitet više je dokazana lojalnost stranačkom i šefu države Vučiću, kome je bitnije da na tako važnom mestu ima čoveka od poverenja nego čoveka velike političko-bezbednosne snage i spretnosti. Dakle, Gašić je samo „jedan od“ u timu, ali daleko od „prvog do“.
Politika dosta ispred biznisa
Dragan „Simpo“ Tomić i Dragan „Jugopetrol“ Tomić bili su za vreme Miloševića, kako privredno tako i politički, važni ljudi u raspodeli zaduženja u Srbiji „koja nije bila u ratu“, ali jeste bila pod sankcijama. Današnja Srbija možda ima i jače privrednike od ove dvojice, ali oni nisu ni prići drugom mestu ili približno takvom uticaju.
Miroslav Mišković se jednom nogom brani sa slobode, a drugom rukom pokušava da očuva carstvo koje je stvorio, dok Bogoljub Karić, poučen ranijim iskustvom, zna da treba biti blizu politike, ali da nikako ne treba leteti previše blizu sunca ako su ti krila od voska.
Miodrag Kostić jeste možda jak kao u vreme Đinđića, ali nikako nije ono što je do juče decenijama u Hrvatskoj bio Ivica Todorić, vlasnik „Agrokora“, ili u Sloveniji Igor Bavčar, upravljač „Istrabenca“ i mnogih akcijama uvezanih velikih kompanija.
Na čelu današnje Skupštine, gde je nekad čelovao Tomić, već nekoliko godina sedi Maja Gojković, pa bi, gledajući Ustav, ona trebalo da bude ako ne čovek broj dva, a ono barem čovek broj četiri. No, njena politička snaga danas jeste da se ne nalazi ni u prvih deset koji donose ključne odluke. Tako će i ostati.
„Progresovac“ i čovek koji se kod Slobe najduže zadržao na mestu predsednika vlade, a nije završio u Hagu, bio je Mirko Marjanović.
Premijerka Ana Brnabić možda predlaže neke progresivne mere, i prerano je da je, kao pojedinci, okvalifikujemo kao ikebanu, ali već sad možemo reći da će prema položaju svakako biti na izvoru informacija, da će neke odluke potpisivati, neke druge i sama donositi, ali kad bi hipotetički Vučić rešio da podnese ostavku na sve funkcije i ode u beli svet da prodaje politički kolsalting, Brnabićeva sigurno ne bi bila u timu od pet ljudi koji bi imali poslednju reč.
U Rusiji je čovek broj dva Dmitrij Medvedev, ali suštinsku drugopozicionu snagu imaju i ministar odbrane Sergej Šojgu i šef diplomatije Sergej Lavrov.
U Srbiji je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i sa premijerom, a sad i predsednikom, Vučićem najviše liči na one tandeme koje pominjasmo. Odnos Vučić—Dačić ili Dačić—Vučić mogao bi se opisati i „teško nam je zajedno, ne možemo odvojeno“, ali svakako da traje.
Čovek koji je „preživeo“ Miru Marković, kome je oproštena „izdaja“ zbog podrške Đilasu, a ne Vučiću na nivou Beograda onomad, potpisnik istorijskog pomirenja sa Borisom Tadićem, koji je predsedavao OEBS-om, bio na potpisivanju Briselskog sporazuma, pokazao lojalnost makar na poslednjim predsedničkim izborima i trenutno je zadužen i za politički deo Vlade, sigurno ima kvalitet za čoveka broj dva. Ali nema realnu snagu. I neće mu biti data.
Ministar vojni je Aleksandar Vulin, ali ga, uprkos nekadašnjoj praksi (Živković, Tadić, Vučić) da sa tog mesta kadrovi odlaze na mesto premijera ili predsednika, neće zadesiti slična sudbina.
Vulin je važan šraf u Vučićevoj postavci igre, ali nikako nije igrač kome u ruke ide lopta u poslednjim sekundama meča. Više je, kao Muta Nikolić u reprezentaciji, zadužen za atmosferu ili da čak, kad trener zatraži, napravi faul zarad ekipe.
Vulin se sam, još onomad, nametnuo za Vučićevog ličnog advokata i portparola, pa mu šef više od toga neće ni ponuditi, a ni ovaj više neće (po)želeti.
Ekselencije više nemaju kome da pišu
Uprkos mnoštvu naslovnih strana koje nedvosmisleno godinama ukazuju da Zorana Mihajlović prosto kidiše na mesto broj jedan, stvarno stanje stvari pokazuje da je daleko i od mesta broj dva. Možda ona realno i jeste neko bez koga i prva i druga Vučićeva vlada ne bi bila ista, bez koje ni vlada Brnabićeve ne bi bila ista, ali faktor vremena ne radi za nju i u budućnosti može samo biti ono što sad jeste ili manje.
Naime, Zorana donekle ima sve ono o čemu priča Vučić, ali joj fali dosta onoga što žele glasači, simpatizeri, na kraju krajeva i stranački funkcioneri.
Nebojša Stefanović je od čoveka koji se kao veran stranački pionir javljao u „Utisak nedelje“ stigao prvo do predsednika Skupštine, a onda već godinama duži Ministarstvo policije. Zavidan uspeh, makar stranački gledano.
Poznavaoci kažu da poznaje ili da je s godinama upoznao javnu administraciju. Obavešteni svedoče da je jedan od ključnih ljudi u međustranačkim pregovorima ispred Srpske napredne stranke. Tajno ne rovari protiv, a javno čak i preteruje u pohvalama Vučiću. Bez obzira na sve, Neša nije drugi čovek ni stranke, a ni države.
Kohabitacija Tadić—Koštunica donela je dobro barem medijima u ono vreme, a kasniji odnos Tadić (na vlasti) sa jedne i Nikolić—Vučić (u opoziciji) sa druge strane doneo je dosta kvaliteta ukupnom političkom životu u Srbiji. Bio je to upravo onaj uzročno-posledični odnos Zvezda—Partizan koji pomenusmo.
Danas pak kad je Vučić na vlasti, u opoziciji nema tako velike snage koja bi terala i medije i sve ostale društvene i političke činioce da prave ravnotežu. Saša Janković, kao drugi na predsedničkim izborima, ne predstavlja taj pandan, i plasman na izborima nikako ne može biti preslikan na dnevnopolitičku zbilju. Trenutno je on samo potencijal, snaga — ali na papiru.
Ostatak opozicije se, i dok nastaje ovaj tekst, međusobno bori za mesto broj jedan u sopstvenoj avlijici, pa o mestu broj dva u državi ne smeju ni da pomisle. A i da pomisle, džaba im.
Napravimo li paralelu sa postpetooktobarskom Srbijom u kojoj je američki ambasador Vilijem Montgomeri bio u dosta slučajeva nezaobilazan faktor, videćemo da i danas strani ambasadori imaju snagu, ali da im uticaj nije ni približan Montijevom, kako ga je od milošte zvao deo političke čaršije.
Čovek broj dva, naposletku, u današnjoj Srbiji trenutno ne postoji.
Ili ćemo skicu njegovog portreta možda videti posle izbora u Beogradu i još više posle izbora eventualnog naslednika Aleksandra Vučića na mestu predsednika SNS-a ili drugog čoveka u ovom političkom trenutku čine zajedno svi koje dosad pobrojasmo. Dele i snagu i odgovornost te pozicije.
