„Ma, on sluša svoju ženu“, rekao je 2002. godine autoru ovog teksta jedan tada, a i sada, visoki funkcioner SPS-a. Ovo je bio odgovor na pitanje zašto SPS kao velika stranka nema svog kandidata na izborima za predsednika Srbije, nego prema poruci Slobodana Miloševića iz Haga podržava Vojislava Šešelja.
Za Miloševića je, dok je vedrio i oblačio, važilo pravilo da je sve rešavao sam i da je (pre)veliki uticaj na njega imala supruga Mirjana Marković.
Željko Simić i profesor Vladan Kutlešić bili su Miloševićevi savetnici, a kakav su uticaj imali najbolje se vidi iz izjave njegovog prvog savetnika Zvonimira Trajkovića, u kojoj ističe da se Milošević uglavnom oslanja na lični intelekt i zanemaruje analitički pristup.
Ko su savetnici, a ko stvarno savetuje
Ovih ljudi, koji su uz predsednika i predsednike, setili smo se proteklih nekoliko dana tokom kojih je premijer Srbije Aleksandar Vučić u poseti SAD, prvi potpredsednik Vlade Ivica Dačić tek sinoć stigao u Beograd, a Zorana Mihajlović postala privremeni šef u Nemanjinoj 11. Zbog toga ju je jedan tabloid napao, drugi (tobože) branio, a bilo je medija kojima je sve ovo poslužilo za priču o odnosima u SNS-u. Ako ostavimo po strani manje ili veće uskostranačke i dnevno-političke razmirice, zanimljivo je videti ko su ljudi odmah iza eksponenta neke politike. Bilo da je to državni činovnik (predsednik, premijer) ili lider političke stranke.
Kao što smo videli iz primera Slobodana Miloševića, obično je velika i stvarna moć upravo smeštena kod ljudi (žene) koji su donekle u senci.
Kod još jednog bivšeg predsednika Borisa Tadića, čovek broj dva je bio Miodrag Miki Rakić. On je, a to su pominjali i Rakić i Vučić, bio veliki prijatelj i Aleksandra Vučića. Da je živ, dosta je onih koji bi se zakleli da bi Vučić imao više sastanaka u Americi, nego što ih je imao prilikom ove posete.
Kako je savetovano nekad
Svi politički pismeni ljudi pamte Henrija Kisindžera više nego i same predsednike koje je savetovao, i neuporedivo više od ljudi koji su u to vreme bili ministri inostranih poslova SAD. Jedan se, na primer (za vreme Niksona) zvao Vilijam Rodžers. Ali je sve rešavao Kisindžer.
Hroničari pričaju da su za vreme Titove Jugoslavije postojali savetnici zaduženi za pripremanje dnevnih brifinga, za prepiske sa stranim državnicima i diplomatama, pisali su govore, dobijali zadatke za delikatne operacije koje nisu baš moguće zvaničnim kanalima…
Ali, ljudi od poverenja su posebno birani. Ili su se sami nametali. (Ivan) Stevo Krajačić bio je jedan od onih sa kojima se Tito konsultovao. A Dobrica Ćosić je (pa i do pred samu smrt) za sve predsednike i premijere u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji predstavljao ono što i kraljica Elizabeta za britanske premijere. Ćosić možda nije voleo utorak i možda nije imao tačno vreme sastanaka u pet sati — ali da je imao uticaja, imao je. Da su mu tražili mišljenje, tražili su.
Gde je moć posle 5. oktobra
Predrag Simić, pokojni profesor FPN-a i bivši ambasador u Francuskoj bio je savetnik prvo Vuka Draškovića 90-ih, a potom i Vojislava Koštunice 2000-ih. Međutim, neuporedivo veći uticaj na Koštunicu i daleku veću moć imali su njegovi šefovi kabineta Ljiljana Nedeljković i kasnije Aleksandar Nikitović Nikita, kako su ga zvali i oni koji ga vole i oni koji ga se boje. Prema mnogima on je zaslužan za SPS-ovu podršku manjinskoj vladi DSS-a, za izbor nekih (važnih) činovnika, a nadimak ovog čoveka mogao se u političkoj čaršiji čuti i kao odgovor na pitanje: ko brine o policiji sad kad je ministar Jočić sprečen zbog saobraćajne nesreće.
Vladimir Beba Popović, čovek koji se pre nekog vremena hvalio u TV studiju da na neki način savetuje premijera Vučića (što je premijerov kabinet docnije demantovao) bio je savetnik ubijenog premijera Zorana Đinđića. To vreme je bilo tranziciono, pa je Beba bio konsultant opšte prakse, iako on sam voli da često sebi pripisuje veću ulogu nego što mu je Đinđić ikad da(va)o. Ali je imao uticaja. A i pristupa nekim arhivama, što je i sam isticao u medijima.
Pomenuti Miki Rakić, prema mnogima je najzaslužniji za formiranje vlade DS-SPS, za delikatne stvari kao što je saradnja sa Hagom i borba protiv organizovanog kriminala, a ima i onih koji mu pripisuju posredničke zasluge za formiranje nekih političkih partija.
Šta moraš da imaš, pa da o predsedniku sve znaš
Čovek broj dva, ili najpoverljiviji čovek nekog državnika, mora biti multifunkcionalan. To su ličnosti koje dobiju, formalnu, funkciju kad eksponent politike dođe na vlast. Takvi ljudi nikada nisu ad hok postavljeni, već imaju tesne bezbednosne i političke veze koje su godinama sticali. Imaju širok spektar stvari kojima se bave: od sakupljanja novca za kampanje, preko politike, geopolitike, bezbednosti, biznis poslova (preko trećih i četvrtih lica). Takvi ljudi bave se i kadriranjem — obično i u državi i u političkoj organizaciji svog eksponenta.
Posebno je važno naglasiti da između njega i eksponenta uvek postoje prijateljske veze, sve se zasniva na kategoriji poverenja koje je testirano dugi niz godina. Kad lider „lomi“ neku političku odluku, uglavnom odluku donosi u tet-a-tet razgovoru sa tim čovekom.
Ti ljudi se, uglavnom, klone javnosti. Plus, veoma retko mediji ih otkriju, već se dešava upravo suprotno — mediji osete „poruke“ koje stižu od njih. Naime, oni svoj autoritet grade i na fami o nedostupnosti i svemoćnosti. A sve to proizilazi iz njihove jako dobre obaveštenosti. I formalne i neformalne moći.
Takođe, bitna stvar je da je u odnosu eksponent-njegov čovek od poverenja, eksponent politike uvek jači. I njegova je, ono što se kaže, poslednja. Na primer, dosta obaveštenih ljudi tvrdi da je Miodrag Rakić bio protiv toga da Tadić raspiše i predsedničke izbore 2012. Kao što znamo, Tadić ih je raspisao i izgubio. Njegova je baš bila poslednja.
Najvažnije je da je takav čovek u blizini, u dnevnoj komunikaciji sa eksponentom, koji mu delegira i deo najosetljivijih poslova. Najčešće postoji formalno pokriće (neka funkicija) kako ne bi došlo do izmeštanja moći iz institucija.
Ram Emanuel je važio za čoveka od poverenja Baraka Obame u njegovom prvom mandatu. Vukašin Maraš je to dosta dugo bio za crnogorskog premijera Mila Đukanovića. Toniju Bleru je to i više od toga bio Alister Kembel. Mada ima onih koji smatraju da je Sergej Ivanov čovek od poverenja ruskog predsednika Vladimira Putina, mnogo je više onih koji tvrde da Putin odluke donosi sam. Ambasador Srbije u Vašingtonu, Đerđ Matković, bio je dugo savetnik premijera Aleksandra Vučića, ali se čini da je smrću Miodraga Rakića i Vučić izgubio velikog prijatelja, savetnika i saveznika. I da sada veruje samo sebi bliskima.
