Prema „Forbsovoj“ listi za ovu godinu, njegov imetak vredeo je 3,5 milijardi dolara. Tokom duge biznis karijere imao je uspone i padove, pa i četiri bankrotstva, a otkad je preuzeo dužnost, njegov biznis vode sinovi Erik i Donald Mlađi.
Mediji ih prate u stopu, trenutno manje zbog biznisa, a više zbog sastanka koji je Donald Mlađi imao sa ruskom advokaticom Natalijom Veseljnickom. Sastanak se odigrao 9. juna 2016. u jeku predizborne kampanje, nakon što mu je Veseljnicka, koja tobože ima „veze u Kremlju“, obećala kompromitujući materijal o Hilari Klinton. Tramp Mlađi je taj susret opisao kao „prazan“ jer se brzo ispostavilo da Ruskinja nije raspolagala nikakvim značajnim informacijama, a kao potvrdu toga objavio je i svoju prepisku s advokaticom. Ona i sama kaže da nije imala nikakav materijal, a da je predstavljala isključivo sebe.
Portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov rekao je da Kremlj nema nikakve veze sa čitavom tom pričom koju smatra još jednom epizodom „serije koja se odužila“ i koja može da konkuriše najuspešnijim serijama na američkim televizijskim kanalima. Veseljnicka, kako je rekao, nije mogla da predstavlja Rusiju, jer „advokat predstavlja rusku državu ako učestvuje u slučaju u ime ruske države gde je ona ili tužitelj, ili tuženi, čega u datom slučaju nije bilo“.
U međuvremenu, pod lupom je biznis Trampovog zeta Džareda Kušnera, gde se, tvrde zapadni mediji, prepliću njegovi poslovi sa nekretninama sa spoljnom politikom tasta.
Kušner je, kažu, pokušao da od najbogatijih katarskih biznismena dobije zajam od 500 miliona dolara. Njegova firma je, naime, ranije kupila zgradu na Petoj aveniji za, u tom času rekordnih 1,8 milijardi dolara, ali kako je četvrtina poslovnog prostora u tom objektu zvrjala prazna, nije donela dovoljno da bi se pokazala kao isplativa investicija.
To ga je primoralo da pokrije višemilionsku razliku kreditom, ali nakon što je odbijen od katarskog milijardera šeika Hamada bin Abdulaha el Tanija tražio je od svog tasta da zauzme oštriji stav prema toj zemlji. Epilog je da je, u gestu lične osvete, Bela kuća podržala blokadu Katara od strane nekolicine arapskih zemalja na čelu sa Saudijskom Arabijom.
Koliko u tome ima istine teško je reći s obzirom na „krstaški rat“ koji vodeći američki mejnstrim mediji vode protiv Trampa, pokušavajući da dokažu da su ga „Rusi doveli na vlast“. Ali ne bi bilo prvi put da političari svojim bližnjim krče put kroz biznis ledinu.
U prethodnoj američkoj administraciji, recimo, ostala je zagonetka da li je njena „ljubav prema Ukrajini“ bila više inspirisana težnjom da se suzi „životni prostor“ Rusije, ili poslovnim transakcijama sina potpredsednika Džoa Bajdena. Da li što su ćerke Baraka Obame još maloletne, tek jedan od onih koji su skidali kajmak s ukrajinskog gasnog biznisa postao je Robert Hanter Bajden. Štaviše, Ukrajina je postala porodični biznis Bajdenovih: otac Džo je rešavao osnovna kadrovska pitanja u ukrajinskom rukovodstvu (sitnice na terenu završavao je ambasador Džefri Pajet), a sin Robert ušao je u savet direktora jedne od najvećih ukrajinskih privatnih petrohemijskih kompanija „Burisma holdings“. O kakvom se „primamljivom parčetu“ radi pokazuje i podatak da je 2013. kompanija proizvodila 1,8 miliona kubnih metara gasa dnevno.
Upada u oči još jedan detalj: dok je Džo Bajden uporno pozivao na borbu protiv korupcije u Ukrajini, vlasnik kompanije „Burisma holdingsa“, Nikolaj Zločevski, inače nekadašnji ministar ekologije i prirodnih resursa Ukrajine, doveden je u vezu sa 23 miliona dolara na londonskim bankarskim računima koje su britanske vlasti 2014. zamrzle u okviru istrage zbog pranja novca. Kako nisu pronađeni nikakvi dokumenti koji bi dokazali ko je vlasnik te sume, računi su odmrznuti nakon čega je novac prebačen na Kipar.
Porodica Bajden, međutim, nije se ograničila samo na energente već je ušla i u proizvodnju genetski modifikovanih proizvoda u Ukrajini, koji su doskora u toj zemlji bili zabranjeni. Sada se na ukrajinskim plodnim crnicama šire transnacionalne korporacije koje proizvode GMO. Jedna od njih je kontroverzni Monsanto čije interese u Ukrajini predstavlja Hanter Bajden.
Brat potpredsednika, Džejms Bajden, takođe je učestvovao u biznisu van granica SAD. Tako je 2012. kompanija „Hil internešenel“, čiji je partner u tom trenutku bio on, dobila posao izgradnje 100.000 stambenih zgrada u Iraku. Predsednik kompanije Dejvid Rikter nije krio da je ponudu dobio zahvaljujući učešću potpredsednikovog brata.
Za interese krupnog biznisa u Iraku vezano je i ime Bajdenovog prethodnika Dika Čejnija. Kako je svojevremeno pisao „Gardijan“, kompanija „Halibarton“, u kojoj je Čejni bio predsednik Saveta direktora od 1995. do 2000, preko ćerke kompanije „Kelog braun end Rut“ dobila je posao servisiranja iračkih ležišta nafte neposredno posle invazije u tu zemlju 2003. godine.
I dinastija Buš vešto je kombinovala politiku i biznis. Džordž Buš Stariji aktivno je sarađivao sa vodećim naftnim akterima u svetu, pre svega na Bliskom istoku. Još šezdesetih godina arapski šeici isporučivali su naftu u petrohemijske fabrike Bušovih. Kada je 1975. Buš bio na dužnosti direktora CIA, po medijima se spekulisalo da su isti ti šeici finansirali terorističke organizacije na Bliskom istoku.
Osamdesetih, kada je već bio potpredsednik u timu Ronalda Regana, pričalo se da je Buš Stariji u poslovnim vezama sa iračkim diktatorom Sadamom Huseinom. Pauzu je napravio dok je bio predsednik, ali čim je završio mandat vratio se u biznis postavši stariji savetnik i jedan od akcionara investicione grupe „Karlajl“, specijalizovane za kupovinu perspektivnih a jeftinih kompanija koje bi, posle modernizacije, bile prodavane za znatno veće svote.
Što se tiče Buša Mlađeg, naftnim biznisom bavio se pre svega u mladosti i zrelom dobu, da bi kasnije porodica stavila akcenat na njegovu političku karijeru. Ipak je uspeo da do početka svoja dva predsednička mandata stekne lični imetak vredan između 10 i 20 miliona dolara. Uzgred, nema sumnje da je i ovde finansijska slika, kao i kod drugih bivših političara, nalik na ledeni breg — ono glavno je ispod površine.
A da nisu samo Amerikanci maheri biznis političkih igara, potvrđuje karijera bivšeg britanskog premijera Tonija Blera. Posle povlačenja iz politike, otvorio je konsultantsku kuću „Toni Bler end asosijets“, kao i dobrotvornu fondaciju. Ukrstivši biznis i funkciju specijalnog izaslanika „bliskoistočne četvorke“ uzimao je procente kao posrednik u različitim poslovima, od Izraela i naftnih polja u Gazi preko Abu Dabija do Gvineje, Kuvajta, Iraka, Libije. Među klijentima su mu bili predsednici Ruande i Kazahstana, kao i kompanije kao što su „JP Morgan“, „Kola venčers“ i „Cirih inšurens grup“, kojima je na ime konsultantskih ugovora naplaćivao milione funti.
Nabacivao je poslove i supruzi Čeri, koja ima advokatsku firmu „Omnija stratedži“. Kao jedan od njenih klijenata pre nekoliko godina pominjao se i albanski premijer Edi Rama.
Da i nižerangirani zvaničnici omaste brk od politike, svedoči i naš region. Na Kosovu i Metohiji nekadašnji lobisti jednostrano proglašene nezavisnosti Prištine ušli su u milionske poslove. Kako je Sputnjik u više navrata pisao, kompanija „Enviditi“ čiji je vlasnik Vesli Klark, koji je komandovao snagama NATO-a u vreme bombardovanja SRJ 1999, od vlade u Prištini dobila je licencu za iskopavanje lignita za proizvodnju tečnog goriva i gasa na teritoriji KiM.
A bivša državna sekretarka SAD Medlin Olbrajt preko svoje kompanije ACM bila je zainteresovana za kupovinu Pošte i telekomunikacija na Kosovu, ali je pod pritiskom javnosti odustala od toga. Međutim, njen kapital se preko „tursko-američkog“ konzorcijuma sada plasira u izgradnju puteva na Kosmetu, a poslove te firme vodi brat Hašima Tačija, Ganup. Na čelu tog konzorcijuma, koji obrće sredstva i na prodaji struje, nalazi se Amerikanac Džon Kofi, bivši zamenik šefa Unmika. „Zbrinut je“ i nekadašnji američki ambasador u Prištini Kristofer Del, koji je dobio udeo u poslu izvoza šljake iz „Trepče“.
