Potpredsednik bugarskog parlamenta iz desničarske Atake — Pavel Šopov i njegov kolega, poslanik bugarskog parlamenta Javor Notev iz poslaničke grupe Ujedinjene patriote zalažu se za savez pravoslavnih balkanskih država.
Pozivajući se na viziju ujedinjene Evrope generala De Gola, dvojica bugarskih političara smatraju da bi pravoslavne balkanske države trebalo da se integrišu po ugledu na već postojeću Višegradsku četvorku (V4) — savez Mađarske, Češke, Poljske i Slovačke — a kasnije bi, prema rečima Šopova i Noteva, integracije među balkanskim državama trebalo da budu čvršće.
Istoričaru Čedomiru Antiću, iako sumnja u relevantnost Atake, zanimljivo je, kako kaže, da takva ideja u Bugarskoj postoji. Slično misli i njegov kolega Predrag Marković, koji Ataku naziva neobičnom, pomalo bizarnom desničarskom organizacijom.
„Ali, kada bi neke ozbiljnije političke snage stale iza te ideje, oni bi samo obnovili jednu staru zamisao, jer, zapravo, južnoslovenski projekat je sve do Drugog balkanskog rata uključivao i Bugare“, objašnjava Marković.
On napominje da je bratstvo Srba i Bugara duboko. Podseća da je u vreme kada je Konstantin Filozof došao u srpsku despotovinu, početkom 15. veka, razlika između Srba i Bugara bila neznatna. Srbi i Bugari zavadili su se oko Makedonije, što danas izgleda krajnje nelogično i iracionalno, kaže Marković:
„Makedonija, pogotovo njen istočni deo, oko koga je izbio sukob, danas je potpuna pustinja. Vi sada vidite da smo mi zapravo vodili nekoliko ratova oko jednog parčeta puste i napuštene zemlje, ali to je ta cena uzavrelog nacionalizma 19. veka. Sada kada nemamo nikakve želje prema Makedoniji, niti ona prema nama, nema nikakvog razloga da sa Bugarima ne budemo u najbližim mogućim odnosima, pogotovo zato što su Bugari jedan od retkih naroda koji iskreno vole sve što je srpsko“.
Formalno srpsko-bugarski politički savez teško je ostvariv u ovom trenutku, s obzirom da je Bugarska članica NATO-a, dodaje Marković. To je paradoks jer je rusofilija Bugara veća čak i od srpske. Međutim, mimo tog formalnog dela, najbliža saradnja između dva naroda je ostvariva i dobrodošla, zaključuje Marković.
Pitanje je kako ostvariti integracije na Balkanu kada je veći deo poluostrva već u EU i NATO-u, uz istorijsko nasleđe kakvo nosimo, kaže Čedomir Antić.
Uzore za integracije na Balkanu možemo potražiti u primeru zemalja Beneluksa, ali takođe i u balkanskim savezima, koji su bili vojne prirode, kaže Antić. Eventualne balkanske integracije ne bi, prema njegovim rečima, predstavljale alternativu evropskim integracijama, već bi bile njihov dodatak.
„Naš cilj je da prvo okupimo srpske zemlje. Srpske zemlje su Srbija, BiH, koja je i srpska i bošnjačka i hrvatska, u kojoj postoji Republika Srpska; to je Crna Gora, u kojoj nema etničke većine i u kojoj Srbi moraju da dobiju ravnopravnost. Ako to želi i Makedonija, tu će biti i ona“, kaže Antić.
Pored tih integracija, Srbija bi trebalo da uđe u integracije i sa Grčkom, Rumunijom, verovatno sa Bugarskom i, kako kaže, bez mnogo sumnje sa istočnoslovenskim državama. Perspektive tih integracija zavise od toga kako se postave, smatra Antić.
Isto kao i Srbija, i Bugarska ima problem sa nasleđem, dodaje Antić:
„Srbija je u devedesete godine ušla sa psihologijom pobednika i jako je loše prošla, a bugarska elita je jako podeljena i narod je potpuno frustriran događajima uoči i posle ulaska u EU, i tamo vrlo lako može da se rodi jedan pravi nacionalizam koji, u uslovima u kojima oni nemaju ni tradiciju niti uspeh u sučeljavanju sa velikim silama, može da se okrene prema Srbiji. Neprekidno slušamo besmislene priče o Bugarskoj do Morave, do Smedereva, do Kragujevca“.
Ako je od prošlih ratova bilo koristi po Srbiju, kaže Antić, to je to što se Srbija suočila sa realnošću i što je ekstremni nacionalizam u Srbiji otišao na marginu. U Bugarskoj to nije slučaj, a upravo je Ataka promoter ekstremnih nacionalističkih ideja, zaključuje Antić.
