U godini kada se obeležava 55. godišnjica njene smrti, u Rusiji je objavljena knjiga „Crveni makovi za kneginju“ ruske istoričarke Galine Ševcove.
Princeza, u Rusiji poznata kao kneginja Jelena Petrovna, živela je u veoma burno vreme — doživela je dva balkanska rata, Prvi svetski rat, Februarsku i Oktobarsku revolucija. Ti istorijski događaji ne samo da su se poklopili sa važnim događajima u njenom životu, već su i promenili njihov tok.
„Pred nama je izuzetno dragocena knjiga, koja na svetlost dana vraća jednu važnu ličnost iz dinastije Karađorđević, velikim delom zaboravljenu i u srpskoj i u ruskoj javnosti. Reč je o biografiji ruskog dela života ćerke kralja Petra Karađorđevića — Jelene Karađorđević, koja se 1911. godine udala za kneza Jovana Konstantinoviča, koji je bio jedna od značajnih ličnosti iz dinastije Romanov“, rekao je doktor istorijskih nauka, ambasador Srbije u Rusiji Slavenko Terzić, govoreći na promociji te istorijsko-biografske knjige, upriličenoj u srpskoj ambasadi u Moskvi.
Jelena Karađorđević je stigla u Rusiju kao snaha udata za kneza iz imperatorske porodice u avgustu 1911, a u decembru 1918. godine bila je prinuđena da je napusti pod pritiskom sovjetske vlasti. Brak je mogao biti politički, a ispostavilo se da je bio iz ljubavi.
Jelena Karađorđević je, kako je naveo ambasador, bila neobično interesantna ličnost — obrazovana, hrabra, vrlo požrtvovana „kako prema Srbiji i interesima Srbije, tako i prema svojoj novoj domovini — Rusiji“.
„Knjiga Galine Ševcove kroz ličnost Jelene Karađorđević ili, kako ona kaže, Jelene Petrovne Romanove, govori zapravo i daleko šire, govori o političkim prilikama u Srbiji i Rusiji krajem 19. i početkom 20. veka, o političkim odnosima Srbije i Rusije toga vremena, o pojedinim ličnostima iz dinastije Romanovih i dinastije Karađorđevića. Govori takođe i o velikom požrtvovanju, pre svega dinastije Romanov, na čelu sa Nikolajem Drugim, za interese Srbije“, dodao je Terzić.
Jelena Karađorđević je, priča ambasador, bila i milosrdna sestra — u Petrogradu je bila veoma angažovana oko tzv. Srpskog komiteta, koji je pomagao Srbiji u Prvom balkanskom ratu i Prvom svetskom ratu. Ona je veoma mnogo doprinela predstavljanjem Srbije u ruskom društvu, mnogo je radila na upoznavanju visokog ruskog društva sa Srbijom i interesima Srbije, bila je veoma aktivna i uspela je da za to relativno kratko vreme, koliko je bila u Petrogradu, od 1911. do 1918. godine, učini veoma mnogo za zbližavanje i jačanje rusko-srpskih odnosa.
„Biografija Jelene Karađorđević je zapravo jedna tragična priča. Rodila se u izgnanstvu — u Crnoj Gori u Rijeci Crnojevića, živela jedno vreme u Švajcarskoj, gde je živeo i njen otac Petar Karađorđević, udala se 1911. godine i odmah je svojim životom i životom svoje porodice ušla u jednu veliku istorijsku dramu i iz te istorijske drame izašla sa jednom vrlo tužnom sudbinom. Pratila je svoga muža (u izgnanstvu) do Alapajevska, u današnjoj Sverdlovskoj oblasti, blizu Jekaterinburga, gde je on bio ubijen zajedno sa više kneževa dinastije Romanov. Bila je zatvorena u Jekaterinburgu, potom je bila nekoliko meseci u zatvoru u Permu, a zatim i u Moskvi — u zatvoru u Kremlju, da bi na kraju posredovanjem srpske misije u Rusiji, pre svega poslanika Miroslava Spalajkovića, srpskih oficira i norveške misije, koja je zastupala interese Srbije, uspela da izađe iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza i da se nastani u Švedskoj. Međutim, tu nije dugo ostala. Sa sinom Vsevoldom i ćerkom Jekaterinom otišla je u London, gde su se njena deca obrazovala na Oksfordu. Živela je u Londonu uglavnom u hotelima… Na kraju, umrla je u Francuskoj, na neki način zaboravljena od svih, i sahranjena je u Nici“.
Njen suprug, knez Jovan Konstantinovič Romanov, bio je sin velikog kneza Konstantina Konstantinoviča i velike kneginje Elizabete Mavrikijevne.
Brutalno je ubijen u Alapajevsku od strane boljševika 18. jula 1918, dan nakon pogubljenja ruskog cara Nikolaja Drugog i carske porodice u Jekaterinburgu.
„Dakle, reč je o jednoj vrlo lepoj, vrlo zanimljivoj knjizi, koju, smatram, treba prevesti što pre kako bi se i naša publika upoznala sa jednom svetlom, ali pomalo zaboravljenom ličnošću iz dinastije Karađorđevića“, dodao je Terzić.
Autorka Galina Ševcova je punih 10 godina skupljala građu iz ruskih arhiva za ovo delo, koje, prema rečima ambasadora, dobrim delom osvetljava pomalo nepoznate stranice i iz istorije Srbije toga vremena.
„Naziv knjige — ’Crveni makovi za kneginju‘ — neobičan je za naučni rad, nosi određenu simboliku za Srbe, i skoro ništa ne govori Rusima, koji nisu upoznati sa srpskom istorijom. Crveni makovi simbolizuju krv srpskih vojnika, koji su dali svoje živote za nezavisnost na Kosovom polju, i daju nadu budućim pokolenjima. Karađorđevići su uložili mnogo napora da bi vratili Kosovo Srbiji…“, rekla je Ševcova.
Simbol nadanja — crveni makovi, nastavlja istoričarka, bili su podareni kneginji Jeleni Petrovnoj u permskom zatvoru na godišnjicu njenog venčanja.
„Oni su bili ubrani u zatvorskoj bašti i dati su joj uz odobrenje načelnika zatvora. Tragično je bilo to što kneginja Jelena Petrovna nije znala da je njen muž, koga je ona jako volela, dva meseca pre toga već bio ubijen. Ona je mislila da je knez Jovan Konstantinovič uspeo da pobegne iz Alapajevska, da se prebaci u Evropu ili Ameriku, i da je tamo čeka. Upravo ta nada joj je pomogla da prebrodi sva iskušenja zatvora i zatočeništva“, rekla je Ševcova.
Kneginja je uspela da se spase zatvora i preživi progone, izbegne zlu sudbinu Romanovih, ali nikada više nije imala stalno mesto boravka. Do kraja svog života živela je u hotelima. Rešila je da ne gradi dom u koji nikada neće doći njen muž i otac njene dece — Jovan Konstantinovič. Umrla je u oktobru 1962. na jugu Francuske, ne videvši svoju Srbiju.
