Ženski odredi smrti: Herojska priča o ruskim čudesnim ženama

Privremena Vlada, koja je državom upravljala nakon pada monarhije, odlučila je da formira ženski bataljon i pošalje žene na front, kako bi postidela muškarce. Predsednik Dume Mihail Rodzijanko celo leto je proveo držeći govore u vojsci, pokušavajući da vojnicima da objasni za koga se bore nakon što je car svrgnut.

„Odgovornost Rusije, koja je ranije počivala na ramenima cara i Vlade, sada počiva na ljudima, na vama. To je ono što znači sloboda. To znači da moramo sami svojom voljom da branimo zemlju od neprijatelja“, sećala se Rodzijankovih reči vojnik Marija Bočkareva, kako navodi knjiga „Jaška“ autora Isaka Dona Levina.

Ženski odredi smrti ne bi bili mogući bez Bočkareve. Rodzijanko nije baš goreo od želje da je upozna — žena vojnik bilo je nešto nezamislivo u ruskoj armiji.

​Bočkareva je do svoje pozicije došla pukim slučajem. Nakon što ju je odbio komandant, pisala je lično caru i, na opšte iznenađenje, dobila je pozitivan odgovor. 

Na žene u vojsci nije se gledalo sa odobravanjem, čak su i sestre milosrdnice imale diskutabilnu reputaciju u očima javnosti.

Zbog toga su tvorci ove promene bili u velikom strahu da bi ona mogla da im se vrati kao bumerang i da bi mogla da ostavi posledice na čitavu rusku vojsku.

Bočkareva je žestoko branila ideju da žene služe vojsku, ali ne i žene „kao takve“.

„Znam da rusku armiju može da odbrani samo disciplina. U planiranom bataljonu ja bih imala apsolutnu vlast i insistirala bih na poslušnosti“, citirao ju je novinar Levin 1918. godine.

U rano leto 1917. godine, gotovo 2.000 žena različitog društvenog porekla i nacionalnosti pristupilo je vojsci. Tokom obuke, taj broj je spao na 300.

Neke žene su odustale jer su smatrale da je Bočkareva bila preveliki tiranin.

Četvrtog jula te godine održana je svečanost u blizini Hrama Svetog Isaka u Sankt Peterburgu, gde je novoosnovani bataljon dobio svoja obeležja.

To je dovelo do formiranja novih ženskih bataljona širom ostataka carevine: u Kijevu, Minsku, Poltavi, Bakuu, Odesi, Vjatki i drugim gradovima. 

​Feministkinja i revolucionarka Aleksandra Kolintaj, buduća prva ministarka u istoriji sveta, žestoko je kritikovala tu inicijativu:

„Dva neprijateljska ženska sveta stoje jedan pred drugim. Sa jedne strane to su buržoaske feministkinje sa svojim bataljonima smrti, a sa druge vojska radnih žena koje se neustrašivo bore da bi sačuvale najvažniji i najveći cilj od svih — svetsku radničku solidarnost!“

Prva bitka u kojoj je učestvovao ženski bataljon na čelu sa Bočkarevom počela je 21. jula 1917. godine, a u tri dana sukoba odbijeno je 14 nemačkih napada.

Iako je njihova borba opisana kao herojska, pobeda je skupo plaćena. Od 170 osoba, Bočkareva je izgubila 30, a 70 ih je ranjeno. Ona sama je u bolnici provela mesec i po dana.

Tako veliki gubici nisu prošli nezapaženo, pa je general Kornilov krajem avgusta izdao naredbu o zabrani upotrebe tih bataljona, pomerajući ih u pozadinu. Mnoge žene su tada napustile vojsku, jer se nisu prijavile da budu daleko od linije fronta, nego da se za Rusiju bore oči u oči sa neprijateljem.

Upravo jedan od tih bataljona branio je Zimski dvorac od boljševika tokom Oktobarske revolucije 1917. godine. Kada su žene kapitulirale, bar tri su silovane, a najmanje jedna je izvršila samoubistvo.

Kada su boljševici preuzeli vlast, strategija im je bila da napuste Veliki rat. Raspustili su carsku armiju i rasformirali ženske bataljone.

Mariju Bočkarevu su boljševici pogubili 1920. godine pod optužbom da je pomagala belogardejcima. Ima i glasina da je ipak preživela, jer nakon otvaranja njenog dosijea 1992. godine nisu pronađeni dokazi o pogubljenju.

Kako smo slavili pobedu u Velikom ratu? Opširnije pročitajte u posebnom tekstu.