Kako javljaju zapadne agencije, Tramp će tražiti povećanje isporuka američkog prirodnog gasa u Evropu, a da će to biti „politički instrument“ kako bi smanjio zavisnost niza evropskih zemalja od Rusije.
Američki predsednik će svoju inicijativu, kako javlja „Rojters“, obelodaniti na samitu „Tri mora“, koji će biti održan u četvrtak, 6. jula, u Varšavi.
Bivši zvaničnik NATO-a Džejms Džons je ocenio da će povećanje isporuka američkog gasa oslabiti uticaj Rusije u regionu, koja „energente koristi kao oružje ili poluge pritiska“, a ruski analitičari ističu da takvi pokušaji nisu ništa drugo do Trampovi „pucnji u prazno“, jer Sjedinjene Države nemaju resurse da takav plan i ostvare, a čak i da povećaju proizvodnju to bi im se vratilo kao bumerang.
Prema informacijama agencije, Tramp će na varšavskom sastanku objaviti da Vašington želi da pomogne saveznicima, te da namerava da maksimalno olakša isporuke gasa u Centralnu i Istočnu Evropu.
Inicijativu povećanja izvoza američkog gasa u Evropu podržali su i republikanci, koji se odavno zalažu za oštriji stav prema Rusiji.
„Ta inicijativa će potkopati Putinovu strategiju i drugih ljudi iz vlasti, koji pokušavaju da koriste prekidač za svetlo kao element strateškog napada“, rekao je senator Kori Gardner.
„Ne razumem šta Tramp namerava da proda svojim partnerima. Predsednik nešto obećava nekome, ali kakav uticaj on ima na komercijalne kompanije, koje proizvode gas, prerađuju ga u tečni prirodni gas i prodaju ga na različitim tržištima? On nema nikakve veze sa tim strukturama. A šta se kod njih dešava? Ako uzmemo proizvodni sektor, onda vidimo da je proizvodnja gasa u SAD prošle godine pala. Početkom ove godine taj trend je nastavljen — april 2017. pokazao je niži nivo nego april 2016, a april 2016. manji nego april 2015. Pitanje je sa kojim resursima SAD nameravaju da isporučuju gas u Evropu? Čak i da Amerikanci povećaju proizvodnju, trebalo bi imati u vidu da su SAD i dalje neto-uvoznik gasa, a osim toga imaju i velike planove o povećanju isporuka u Meksiko, tržište koje ima ogroman potencijal za isporuke tečnog prirodnog gasa“, kaže za Sputnjik Aleksandar Frolov, zamenik direktora Instituta za nacionalnu energetiku.
Ako se pogledaju cene, nastavlja analitičar, američki prirodni gas je oko 50 dolara za hiljadu kubika skuplji od ruskog gasa i čak skuplji od konkurentnog gasa iz Katara. Problem evropskog tržišta je taj što tamo postoji višak skladišta za tečni prirodni gas, koji su Evropljani izgradili u nadi da će stići jeftini tečni gas.
„Jeftini gas nije stigao, jer ne postoji u prirodi, a ispostavilo se i da Evropljani nemaju dovoljno novca, pa je tečni prirodni gas odveden u Aziju, gde para ima“, dodao je analitičar.
Prema njegovim rečima, Evropska unija je u stanju da primi 220 milijardi kubika tečnog prirodnog gasa, a dobija svega 50 do 55 milijardi kubika i situacija se već godinama ne menja.
„Još 2009. godine se govorilo o jeftinom tečnom prirodnom gasu, kada ga je Katar dopremao u Evropu. Cene su privremeno pale i svi su govorili da će one takve i ostati. Ali ispalo je drugačije — ljudi koji proizvode tečni gas žele da zarađuju novac i zbog toga ga prodaju tamo gde su kupci spremni da ga plate i gde su spremni da prave dugoročne ugovore, tj. ne u Evropu“, kaže Frolov.
Osim toga, 50 milijardi kubika je veoma malo, smatra ekspert.
Prošle godine je Rusija evropskim potrošačima isporučila 180 milijardi kubika gasa. Trenutno SAD imaju kapacitete za isporuku još oko 20 milijardi kubnih metara godišnje.
„Oni nameravaju da povećaju proizvodnju, ali iz nekih razloga taj gas ne ide u Evropu nego u zemlje Južne Amerike, gde mogu da ga prodaju skuplje i gde ga je lakše transportovati. Da bi ’spasili Evropu od uticaja Rusije‘ i da bi zadovoljili rastuće potrebe Meksika, SAD treba da povećaju proizvodnju minimum za 200 milijardi kubika. Prema rezultatima iz 2016. godine, SAD su više od svih proizvodile gas — oko 750 milijardi kubika. Znači, da bi kompenzovali ruske isporuke, treba da proizvode oko 950 milijardi kubika gasa, a oni sada čak i nemaju takve planove. Ali, ako se to desi, to će izazvati ogroman rast cena na unutrašnjem američkom tržištu“, smatra Frolov.
Međutim, navodi ekspert, za Trampove planove postoji sasvim logično objašnjenje — on se u kampanji za predsednika izjašnjavao kao pristalica energetskih projekata, koji zemlji donose profit i jačaju uticaj SAD u svetu. To što mi gledamo danas, kaže Frolov, nije ništa drugo nego Trampov lični pi-ar, nakon što je obećao da će Ameriku učiniti ponovo velikom.
„Istina, postoji još jedno pitanje. Prošle godine u SAD gas je potisnuo ugalj sa prve pozicije energenata koje se koriste za proizvodnju električne energije. Obimi proizvodnje uglja su drastično pali. Šta će biti sa industrijom uglja u SAD, ako ta zemlja stvarno realizuje sve planove koji se tiču razvoja proizvodnje gasa i proizvodnje tečnog prirodnog gasa? Verujem da bi industrija uglja u tom slučaju zamrla, a to se ne poklapa sa retorikom Trampa o povećanju sopstvene proizvodnje“.
Frolov skreće pažnju i na to kojim zemljama će se Tramp obratiti u Varšavi. To su, kako kaže, prilično skromni potrošači gasa.
„A ozbiljni potrošači, poput Austrije, zainteresovani su za ruske projekte gasovoda i žele da povećaju svoju energetsku bezbednost. Tako da, na primer, Austrija neće nasesti na Trampove trikove i ne želi da izgubi status gasnog haba.“
Analitičar ističe da Rusija sada ne bi mogla da doživi sudbinu Sovjetskog Saveza, kada su SAD oborile cenu energenata u toj meri da je to izazvalo slom sovjetske ekonomije, što je doprinelo i raspadu zemlje.
Rusija je povezana sa Evropom ne samo mrežom cevovoda, već i dugoročnim ugovorima o isporukama gasa, vrednim skoro 140 milijardi dolara. Pritom, ruska politika cena u gasnoj sferi u poslednjih nekoliko godina pretrpela je značajne promene i sada je postala fleksibilnija nego ranije.
Analitičar podseća na prošlogodišnju energetsku krizu koja je pogodila tržište, kada su cene pale na najniži nivo u poslednjih nekoliko godina.
„Ko je najviše stradao? Kada je gas na evropskom tržištu koštao oko 150 dolara za hiljadu kubika, malo ko je bio spreman da ga isporučuje, ali ’Gasprom‘ je bio spreman, jer ima manje troškove transporta od ostalih. Ako već govorimo o troškovima, cena za izgradnju fabrike za proizvodnju tečnog gasa košta oko milijardu dolara za kapacitet od 1,3 milijardi kubika, a često i više. Taj novac mora da se vraća. U tom smislu je interesantan primer Australije, koja je takođe imala veoma ambiciozne planove za izvoz tečnog prirodnog gasa, ali su se potom kompanije suočile sa nedostatkom gasa na unutrašnjem tržištu i sada ograničavaju izvoz, a investitori su veoma zabrinuti, jer su uložili ogroman novac“, kaže Frolov.
U isto vreme, dodaje stručnjak, Rusija je većinu troškova za izgradnju infrastrukture nadoknadila i ukoliko počne „rat cenama“ prve će stradati mlade kompanije proizvođači tečnog gasa.
„One prosto neće preživeti. Iako Amerikanci mogu da naštampaju još stotine milijardi dolara, čak ni njihova ekonomija nije toliko stabilna da izdrži još jednu krizu. Naravno, država može da plati kompanijama proizvođačima prirodnog tečnog gasa da šalju gas u Evropu i time kompenzuje njihove gubitke, ali teško da se to može nazvati adekvatnim ekonomskim rešenjem“, zaključio je Frolov.
Većina ruskih analitičara se takođe slaže da američki tečni prirodni gas ne može biti alternativna ruskom i da po ceni nikada ne može biti konkurentan ruskom gasa, koji u Evropu stiže preko cevovoda.
