Našli su Bugari veoma mudro rešenje i mislim da imaju podršku i Nemačke. Kada negde između Burgasa i Varne naprave taj Evropski centar za prijem gasa, a najvećim delom će to biti ruski gas, odatle će da ide do Sofije i do granice sa Srbijom, gde bismo ga mi preuzeli. Ovo je velika razvojna šansa za Srbiju koja bi bila tranzitna zemlja, za njenu ekonomiju, industriju.
Pažljivi čitalac ovih redova iz intervjua predsednika države Aleksandra Vučića Sputnjiku vidi da bi naš optimizam da ovoga puta konačno dođemo do nekog modifikovanog „Južnog toga“ bio sa više pokrića.
Ne bi Bugari pravili evropski centar za primanje gasa da za to nisu dobili mig moćnih saveznika. Izvesno je, jer ta infrastruktura je odveć skupa rabota da bi prvo pravili ražanj pa vijali zeca po šumi. A zna se ko je moćan u EU. Logično je da Nemačka ne bi trebalo da ima nešto protiv da se i jugoistok Evrope opskrbi ruskim gasom, kada i ona to čini preko „Severnog toka“, a čini sve da dobije i dodatne količine ruskog gasa ispod Baltičkog mora posredstvom druge cevi istom trasom.
I Vučićeva konstatacija da je o kraku gasovoda ispod Crnog mora koji bi išao do Bugarske obale, pa dalje do srpsko-bugarske granice, već razgovarao sa šefom ruskog „Gasproma“ Aleksejom Milerom, ali i sa bugarskim premijerom Bojkom Borisovom, nagoveštava da nije reč tek o spisku lepih želja.
Da je srpsko kačenje na bugarski gasovod izuzetan posao i više od rešenja pitanja snabdevanja gasom, slažu se i sagovornici Sputnjika. Ne samo da bi ubirali tranzitnu taksu, što bi nam donelo do 150 miliona evra godišnje, nego i zbog toga što bi dodatno angažovalo pojedine delove naše industrije.
Mislim da bi to za Srbiju bilo vrlo korisno. Pogotovo ako se stvarno desi da 2019. godine „Gasprom“ ne napravi dogovor sa Ukrajinom i mi ostanemo bez snbdevanja gasom jer je to jedini način na koji nam sada stiže, kaže predsednik Skupštine Udruženja za gas Srbije, Vojislav Vuletić.
On tvrdi da na ovom prostoru, ne samo u ovom trenutku nego i u narednih možda i deset godina, osim ruskog gasa nema drugog perspektivnog za korišćenje.
Po rečima Vuletića, priča o američkom gasu iz škriljaca i tečnom gasu samo je priča i ništa više. Nemaju, tvrdi on, Amerikanci postrojenja na svojoj teritoriji za prevođenje gasa iz gasovitog stanja u tečno. Naprave, kako kaže, jedan tanker i dopreme ga u Poljsku i tamo zvrji prazno postrojenje za regasifikaciju. Jedan tanker ode u Letoniju i jedan u Portugaliju. Njihov mogući kapacitet su ta tri tankera godišnje, ističe Vuletić i dodaje: „Cela ta priča je zaluđivanje Evrope i ja mislim da je to nemačka kancelarka Angela Merkel shvatila pošto je direktno pregovarala o ruskom gasu eliminišući Amerikance“.
Na konstataciju da se od zaustavljanja projekta „Južni tok“, čemu su kumovale SAD, vidne promene kako u EU, tako u sve snažnijoj poziciji Rusije, Vuletić odgovara tvrdnjom da je Amerika izgubila bitku oko gasa sa Nemačkom.
„Nemci gase svoje nuklearne elektrane. Na koji način će oni da nadoknade tu energiju? Uzeli su svog bivšeg kancelara Gerharda Šredera da bude direktna veza sa ’Gaspromom‘. Nemci tome daju veoma veliki značaj. Nemačka kao velika industrijska zemlja ne može bez energije, ne može bez gasa“, ističe Vuletić.
Na pitanje da li bi Srbija mogla da sama izgradi potrebnu infrastrukturu za konekciju sa bugarskim gasovodom, predsednik Skupštine Udruženja za gas kaže da to nije veliki posao.
„Postoje projekti. To košta oko 70 miliona dolara. Nisu to ni velike pare“, kaže Vuletić za Sputnjik i napominje da bi to moglo da bude završeno za dve godine ukoliko bi postojala čvrsta garancija Bugarske, odnosno EU, da gas stiže.
Ekonomista Božo Drašković podseća da je pitanje energenata prevashodno političko, odnosno strateško, pa tek onda ekonomsko. Zato je, dodaje, Bugarska pod otvorenim pritiskom odustala od gasovoda „Južni tok“.
A taj pritisak direktno ili indirektno sprovode SAD nad zemljama Evrope sa namerom da spreče, kako oni kažu, stvaranje zavisnosti EU od ruskog gasa, napominje analitičar Instituta ekonomskih nauka.
Sada u promenjenim političkim okolnostima, kao i strateškim, geopolitičkim, jača mogućnost da dođe do gradnje gasovoda ispod Crnog mora prema Turskoj, što bi otvorilo prostor da se preko Bugarske ili Grčke odvoji krak koji bi išao prema Srbiji, a odavde prema delovima Centralne Evrope, čak i prema Italiji, kaže Drašković za Sputnjik.
Do promene je, smatra on, došlo kada su se politički približile Turska i Rusija. Ali je, dodaje on, za nas velika nepoznanica koliko će Bugarska biti spremna i sposobna da sledi svoje ekonomske interese, umesto političkih interesa nekih trećih zemalja.
„Svakako da bi to za Srbiju bio vrlo, vrlo bitan podsticaj iz dva razloga. Jedan je što bi se smanjili troškovi tranzita koji se naplaćuju prilikom uvoza gasa preko Ukrajine i Mađarske. Na drugoj strani bi to pojačalo poziciju Srbije da pored zadovoljavanja sopstvenih potreba za gasom i ona zaradi od tranzita gasom u prenosu gasa drugim državama Centralne Evrope“, ističe ovaj stručnjak za međunarodne finansije.
Uz podsećanje da generalno, u politici i ekonomiji, nema ljubavi već samo interesa, on ističe da ostaje pitanje koliko će Evropa uspeti da se izbori za svoje pozicije i interese. Činjenica je da su zemlje čije su politička i ekonomska moć male uvek kolateralna šteta u toj velikoj igri oko energenata, zaključuje Drašković za Sputnjik.
Generalni direktor ruskog Instituta nacionalne energetike Sergej Pravosudov u izjavi Sputnjiku konstatuje da što se tiče drugog kraka gasovoda „Turski tok“, postoje dve opcije: ili će gasovod ići preko Grčke ka jugu Italije, ili preko Bugarske u Srbiju.
„Za sada je nemoguće proceniti koja je varijanta realnija, sve zavisi od Evropljana. ’Južni tok‘ je bio veoma dobar projekat, bio je povoljan za sve zemlje koje su u njemu učestvovale. Ko je sprečio njegovu realizaciju? Evropski političari. Da li postoji mogućnost da će oni sprečavati i izgradnju evropskog kraka ’Turskog toka‘? Postoji. Kakav scenario će izabrati ’Gasprom‘ zavisi od toga čiji će političari adekvatnije i racionalnije reagovati — grčki i italijanski ili bugarski i srpski“, smatra on.
Na pitanje, da li je realno očekivati rusku pomoć Srbiji u izgradnji infrastrukture, kako bi se konektovala na bugarski gasovod, Pravosudov kaže da je i sada moguć model kakav je predviđao i „Južni tok“. A to znači da ona bude građena sredstvima koja bi obezbedio „Gasprom“, a onda to vraćeno novcem dobijenim od tranzita.
„Postoji verovatnoća da će se ’Gasprom‘ vratiti modelu zajedničkog preduzeća, jer kompanija ima obaveze prema srpskim potrošačima i mora da snabdeva Srbiju gasom bez obzira na to da li će doći do novog sporazuma o tranzitu gasa preko Ukrajine ili će tranzit biti obustavljen“, izjavio je Pravosudov za Sputnjik.
