Šta se može kad se države oko granica ne slože? Iako je Arbitražni sud u Hagu o granicama Piranskog zaliva rekao svoje, Zagreb i Ljubljana će po svemu sudeći još dugo da se bave tom temom, a sudeći po rečima stručnjaka za tu oblast, tom odlukom suda nije stavljena tačka na taj slučaj. Što je još gore, kako stvari stoje, ako i Srbija uđe u arbitražu sa Hrvatskom oko granice na Dunavu, stvari neće biti dobre po nas.
Bojan Milisavljević, šef katedre za Međunarodne odnose na Pravnom fakultetu u Beogradu, podseća da je svaki pogranični spor osetljivo pitanje za svaku državu.
Šta spaja, a šta razdvaja Piranski zaliv sa granicama Srbije i Hrvatske na Dunavu?
„Taj slučaj dve države su rešile da povere Arbitražnom sudu u Hagu što se sada ispostavlja da nije bila dobra odluka. I ako postoji pravna odluka da se izvrši, ne postoje mehanizmi da se to izvršenje i sprovede. Ona, istina, pravno obavezuje, ali bi bilo mnogo bolje da su spor poverili Međunarodnim sudu pravde, jer bi iza njega stajao mehanizam Ujedinjenih nacija što bi obezbedilo sprovođenje“, objašnjava naš sagovornik.
Što se tiče konkretno te odluke ona je, dodaje naš sagovornik, doneta u skladu sa međunarodnim pomorskim pravom, Konvencijom UN o pravu mora iz 1982. godine, običajnim pravom, kao i osnovnim izvorima koji se primenjuju u tom slučaju. Prema Milisavljevićevom mišljenju, odluka je doneta u skladu sa načelom pravičnosti, koje dominira kao princip rešavanja takvih pograničnih pomorskih sporova i koje je uobičajeno i primenljivo. On takođe napominje da je očekivano da nijedna strana ne bude zadovoljna, iako kaže da je očigledno da je slovenačka strana više bila zainteresovana da se ta presuda izvrši u odnosu na hrvatsku stranu, koja je negde na polovini samog postupka, uvidevši ishod spora, počela da opstruira samu odluku.
„Šta će dalje biti, to sad zavisi od odnosa ove dve države i drugih zainteresovanih država. Postoje dva moguća rešenja, pravni put koji opet podrazumeva dve varijante: vraćanje na neposredne diplomatske pregovore ili obraćanje Međunarodnom sudu pravde za utvrđivanje konačnih činjenica. Tako da, iako je doneta pravna odluka, zato što se jedna strana ne slaže da je izvrši, to pitanje nije zatvoreno. Drugi put je politički, obe države su članice EU i NATO-a, pa je i sama EU zainteresovana da njene članice rešavaju svoje sporove na miran način, tako da se očekuje da se i Brisel uključi u pokušaj da se nađe pravo rešenje između dve države“, objašnjava profesor Milisavljević.
Slovenija kao obalna država, naravno, ima pravo izlaska na otvoreno more i zato je logično da se očekuje da dobije koridor za prolazak iz svog zaliva ka otvorenom moru. Što se tiče utvrđivanje same granice u Piranskom zalivu, ona je, napominje naš sagovornik, povučena prema granici na kopnu — kao prava linija, što je uobičajeni način utvrđivanja pomorskih graničnih crta u međunarodnom pravu.
Izlaz na otvoreno more, koliko je geostrateški bitan za Sloveniju, bitan je i za, na primer, Austriju ili druge države kojima je put preko Slovenije najkraći ka međunarodnim vodama, bilo da se radi o civilnom, ili vojnom transportu, ili pak turizmu. Sa druge strane, ništa manje nisu važni rečni tokovi kad je o istim stvarima reč, pa tako ne treba zanemariti činjenicu kako će se razvijati spor oko granice na Dunavu koji Srbija i Hrvatska pokušavaju da reše.
Drugim rečima, da li će Hrvatskoj, iako joj ova odluka suda ne odgovara za Sloveniju, odgovarati u slučaju određivanja granica sa Srbijom na Dunavu?
Profesor dr Milomir Stepić sa Instituta za političke studije za Sputnjik kaže da bi Srbija, zbog ove odluke oko Piranskog zaliva, morala ozbiljno da pripazi ako dođe do eventualne arbitraže oko granice na Dunavu.
„Ta arbitražna komisija je donela odluku za Sloveniju i Hrvatsku pozivajući se na katastarske granice. To za nas može da bude veoma opasno, jer ako priznaju katastarske granice u našem slučaju Hrvatska može da bude u prednosti“, kaže naš sagovornik.
On napominje da činjenica da Hrvatska, iako poseduje gotovo čitav Jadran, nema nameru da odustane ni od pedlja teritorije koju smatra svojom, što govori koliko je ona ozbiljna kad je reč o tim stvarima.
„Srbima je bitnije od toga da li se Slovenija i Hrvatska oko ovoga slažu ili ne, to što se arbitražna komisija na nekoliko mesta poziva na katastarske granice, to znači granice atara naselja. To može da bude opasno u našem slučaju, jer Srbija u vezi sa granicom na Dunavu zahteva da ona ide sredinom rečnog toka, odnosno sredinom plovnog puta. Hrvatska, sa druge strane, zahteva upravo te katastarske granice, jer ona prema katastrima sa naše, leve, strane Dunava ima 30.000 hektara, a sa druge, desne strane Dunava, koja pripada Hrvatskoj, mi imamo 10.000 hektara. Dakle, oni su u daleko većoj prednosti zato što bi oni sa druge strane Dunava imali i neka strateška mesta. Na primer, u slučaju nekog sukoba imali bi idealne mostobrane.“
Sa treće strane, ističe Stepić, sve to bi se kosilo sa našim zahtevom da granica bude na sredini plovnog puta reke, a nije u pitanju neka rečica.
„E to je ono što me plaši, jer ova arbitražna komisija je u ovom slučaju imala pristup katastarskim granicama i plašim se da sutra neka slična komisija, ako mi prestanemo na arbitražu, koristi isti princip i onda mi tu arbitražu svakako gubimo“, kaže on.
Profesor Stepić naglašava da je održana arbitraža bila između dve članice EU i NATO, a naša arbitraža bi bila između nas koji smo van Unije i države koja je članica EU, što nas i u tom smislu stavlja u lošiju poziciju. Zaključuje da zbog svega toga sudbinu Srbije i dunavske granice ne bi predavao u ruke neke arbitražne komisije.
