„Ta ideja se mora ’pogurati‘ i u Srpskoj i u Srbiji ako želimo da sačuvamo srpski jezik i nacionalni identitet. Nju je realizovala samo Rusija, gde ruski jezik ima taj status. To znači da ruski jezik ne ulazi u broj časova, nego se svake godine taj broj određuje preko onog minimalnog od deset časova, a kriterijumi za to su kulturno nahođenje, odnosno kulturna vrednost nacije“, istakao je Kovačević.
On je na okruglom stolu o temi „Srpski jezik i ćirilica danas“, koji je održan u Andrićevom institutu u Andrićgradu u okviru Vidovdanskih svečanosti, naglasio da ako ta ideja ne može da bude realizovana, onda srpski jezik u Srpskoj i Srbiji treba da ima status barem kao francuski jezik u Francuskoj, gde Akademija nauka ne dozvoljava da učenici imaju manje od devet časova francuskog jezika sedmično.
„A mi Srbi dolazimo danas u situaciju da u srednjoj školi uopšte ne učimo srpski jezik, već samo književnost. Pitanje je kako mi uopšte učimo književnost, ako ne učimo srpski jezik. Kako čitati Bibliju ili ’Enciklopediju mrtvih‘ Danila Kiša? Književnost se jedino može razumeti ako razumemo različite funkcije jezika, odnosno ukoliko poznajemo jezik“, rekao je profesor Kovačević, upitavši kako će onda Srbi pripadati kulturnoj eliti, onako kako je Vuk Karadžić zamislio kada je srpski jezik uveo u Evropu.
On je naglasio da su na današnjem okruglom stolu postavljena mnoga pitanja koja nikada nisu otvorena na srpskom jezičko-kulturnom prostoru, jer se posle dugih deskripcija došlo u situaciju koja se više ne može opisati ukoliko se ne bude delovalo.
„Mi od vremena Vuka Karadžića, pa i u njegovom vremenu, nismo imali srpski filološki program gde bi stajala bar tri-četiri načela oko kojih bismo se svi složili i da jednom ujedinimo srpsku kulturnu elitu. Ako ovo vreme treba da nas uči bilo čemu, onda treba da se setimo rečenice koju je jednom rekao Milo Lompar: ’Stidim se vremena kojem pripadam, antisrpskom sloju, bez obzira što sam sâm pojedinac Srbin‘“, ocenio je Kovačević.
On je pojasnio da ta rečenica znači da Srbi kao narod treba da menjaju svest da su Srbi po tome što čuvaju nacionalni identitet i vlastitu baštinu.
„Matija Bećković ima jedan fenomenalan stih koji kaže: ’Budućnost je ostatak prošlosti‘. Pitanje je može li postojati budućnost bilo kojeg naroda koji nema prošlosti. To je jedno od centralnih pitanja. Šta ima onaj ko nema vlastite baštine? Osim toga, ako su kriterijumi budućnosti samo kriterijumi budućnosti, onda tu ne postoji narod“, pojasnio je Kovačević.
On je dodao da je u Republici Srpskoj počela izrada zakona o jeziku i pismu i izrazio je nadu da će taj zakon biti saglasan sa zakonom o jeziku i pismu u Srbiji, jer je reč o istom jeziku, narodu i pismu.
Kovačević kaže da je u Srbiji zakon o jeziku i pismu krenuo u skupštinsku proceduru, jer je očito da se zaštita srpskog jezika ne može vršiti mimo samog zakona, zato što su Srbi narod koji malo vodi računa o vlastitim identitetskim kriterijumima.
„Ćirilica bi trebalo, zakonski i praktično, da bude u svakodnevnoj upotrebi. Zato ovaj skup treba da dâ smernice u pogledu zaštite srpskog jezika i pisma. Ako u Republici Srpskoj ne postoji institut za srpski jezik, mi puštamo drugima da se naučno bave našim jezikom, poredeći ga sa političkim jezicima, jer na nivou BiH postoji samo jedan Institut u Sarajevu, koji želi da se predstavi kao jedina institucija koja se bavi problematikom srpskog, hrvatskog i bošnjačkog jezika“, istakao je Kovačević.
On je dodao da na ovom skupu treba da se napravi zaokret u jedinstvu srpske politike i srpske filologije, da se pri Vladi Republike Srpske napravi Savet za jezik ili Institut za jezik.
Profesor na Filološkom fakultetu u Nikšiću Jelica Stojanović rekla je da je srpski jezik u Crnoj Gori doveden do nepostojanja, što se tiče formalnog plana.
„Govori se jedino srpski jezik, bez obzira kako ga imenovali, ali je ime srpskog jezika potpuno odstranjeno sa javne ili državne scene Crne Gore. Srpski jezik je upisan kao jezik u službenoj upotrebi uz ’bosanski‘ i hrvatski, a crnogorski je službeni jezik“, dodala je Stojanovićeva.
Ona je istakla da srpskog jezika nema u zvaničnim dokumentima u Crnoj Gori, a nema ga ni u jednoj sferi za državne i zvanične strukture.
„Srpski jezik je ostao u sklopu studijskog programa za srpski jezik, koji je sada najlepše jezgro u Crnoj Gori koje treba očuvati“, rekla je Stojanovićeva i dodala da se u osnovnim i srednjim školama srpski jezik zove crnogorski–srpski, ’bosanski‘, hrvatski, ali su odštampani udžbenici na kojima piše crnogorski jezik.
Stojanovićeva je istakla da je status srpskog jezika u Crnoj Gori doveden do potpunog apsurda, uprkos istorijskom kontinuitetu.
Akademik Slobodan Remetić rekao je da su jezik i pismo osnovni kamen temeljac nacionalnog identiteta.
„Jezik i pismo dele sudbinu naroda, koji se njime služi. Pošto znamo šta nam se sve dešava, ugroženi su i jezik i pismo. Ovo što se dešava sa srpskim jezikom, da je preimenovanjem jednog jezika nastalo više političkih jezika, to se nikada nije desilo nigde na planeti“, istakao je Remetić.
