Dok se žestoko naoružani američki lovci i ruski suhoji merkaju, odmeravaju i provociraju na ivici rata iznad Baltika, u Beogradu su u petak veče gotovo jedan pored drugog stajali Putinov izaslanik Dimitrij Rogozin i Trampov predstavnik Brajan Hojt Ji, a jedna gošća sa Zapada je čak lepezom hladila zvaničnika iz Moskve.
Dok se zapadna alijansa i istočni vojni pakt ubrzano utrkuju u naoružavanju, obaraju ruke i bilduju mišiće za buduću geopolitičku prekompoziciju planete, u bivšem zdanju Saveznog izvršnog veća nesvrstane Jugoslavije, videli su se zamenica generalnog sekretara NATO-a Rouz Gotemeler i generalni sekretar Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) Jurij Hačutarov.
Dok traje gotovo bezizlazna politička bitka između Sarajeva i Banjaluke i jedni druge svakodnevno provociraju najavljujući nove političke udare, u Palati Srbije su gotovo rame uz rame stajali Bakir Izetbegović i Milorad Dodik.
Dok političari iz Republike Srpske zauzimaju rovove za novu seriju izbora, podmeću jedni drugima nogu i medijski ratuju, pored predsednika RS u Beogradu se našao opozicionar Mladen Ivanić, koji je srpski predstavnik u Predsedništvu Bosne i Hercegovine.
Dok Srbija i Hrvatska vode politički i psihološki rat poslednjih nekoliko godina, tuku se nacionalističkim medijskim „minama“, u Zagrebu rehabilituju ideologiju Anta Pavelića, u Srbiju je, sa čokoladicama, darovima i dobrom voljom stigla Kolinda Grabar Kitarović, prva dama susedne države.
Dok Evropa zazire od kineskog Puta svile koji bi trebalo da prolazi i kroz Srbiju, koče se i spotiču planovi Istočnog Zmaja u našoj zemlji, u našem glavnom gradu našli su se na svega nekoliko metara udaljenosti potpredsednik Svenarodnog kineskog kongresa Đi Bingsjuen i evropski komesar Johanes Han.
Dok se u Srbiji ponovo grebu nezarasle rane iz Drugog svetskog rata, a partizani i četnici, republikanci i monarhisti, često ratuju kao da je 1943, a ne 2017. godina, u SIV-u su se približili prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i Joška Broz, predsednik Komunističke partije Srbije i unuk Josipa Broza Tita.
Dok još traje neprolazni konflikt između Miloševićeve ere i postpetooktobarske republike, u palatu Srbije su došli nekadašnji predsednici iz devedesetih Zoran Lilić i Milan Milutinović, ali i brojni rušitelji nekadašnjeg režima, među kojima i Vuk Drašković, Čedomir Jovanović i Nenad Čanak, možda njihovi najekstremniji primerci.
Dok se danima raspreda o dubokom nezadovoljstvu Srpske pravoslavne crkve što će buduća premijerka Srbije biti gej, pripadnica LGBT manjinske populacije u zemlji, u salama državnog zdanja srdačno su razgovarali, a to ovekovečili i fotografijom njegova svetost patrijarh Irinej i mandatarka Ana Brnabić.
Dok u Crnoj Gori, Makedoniji i Hrvatskoj traje višegodišnji politički sukob vladajućih struktura i lidera srpskog naroda u tim zemljama, u petak su na jednom mestu bili predstavnici svih tih sukobljenih strana.
Dok je u Srbiji teško pronaći minimalni nacionalni konsenzus oko strateškog puta i ideoloških putokaza koji treba da vode zemlju, našli su se na jednom mestu i levičari i desničari, nevladini evroatlantski jurišnici i proruski javni delatnici, nacionalisti i mondijalisti, evroskeptici i briselofanatici.
Dok su cinici, pronosioci političko-estradnih abrova, malograđanski raspoložene tračare, godinama maštovito licitirale zašto se supruga predsednika Srbije ne pojavljuje sa njim u javnosti, Tamara Vučić je deset dana po rođenju sina Vukana, više od četiri sata stajala pored svog supruga, pred kamerama i reflektorima i u grotlu krcate palate.
Na inauguraciji Aleksandra Vučića, dakle, samo nisu bili ljuti predstavnici srpske opozicije. Ni građanske, ni nacionalne. Kao da je njihov sukob sa Vučićevim poretkom najjači na planeti. Kao da su to jedine razlike na zemaljskoj kugli koje ne mogu da se prevaziđu i zaborave bar na trenutak. A za to su krivi i vlastodršci i opozicioni rivali. Ako ne i podjednako.
I dobro, nije poenta ovog kratkog skiciranja inauguracije ni pohvala Vučiću, ni kritika opozicije, ni popovanje bilo kome, ali činjenica je da je posle velikog skupa u Beogradu predsednik Srbije podigao lestvicu i navukao na sebe velike obaveze, koje bi svojim političkim autoritetom morao da izvrši:
- Da pomiri i političke snage u Srbiji kako bi smirio strasti i vratio međustranačku bitku u okvire dijaloga.
- Da otvori novu epohu u zemlji u kojoj će vladati institucije, a ne ljudi.
- Da sistemski obuzda odvratne tabloidne hajke koje su se vratile kao bumerang i u njegovu glavu.
- Da stabilizuje političku scenu kako ne bismo svakih šest meseci imali izbore i bespoštedni rat stranaka.
- Da omogući politički dijalog u društvu, otvori prostor za neistomišljenike koji se neće doživljavati kao državni neprijatelji.
- Da ukine matricu koju stvaraju njegovi brojni „pešadinci“ iz medijsko-analitičarske „duboke države“ — ko je protiv mene, taj je protiv Srbije.
Svi ovi, a i brojni drugi državni ciljevi, upravo proizilaze iz duha velelepne inauguracije tokom koje se Srbija predstavila sa svojim lepotama, istorijskom dubinom, ali i pogledom u budućnost.
Svi ovi, ali i mnogi drugi ciljevi, moraju da se dostignu kako inauguracija ne bi ostala samo kao jedna prolazna i uspešno izrežirana marketinška predstava.
Onda će početi zaista da sviće i Srbiji.
Ili, kako je to Ivica Dačić, ne previše muzikalno, ali dopadljivo i simpatično, prolomio pred stranim gostima u Palati Srbija:
„O sole mio!“
