Osim Pančića u debati su sinoć učestvovali Snježana Kordić, Dragan Markovina i Igor Štiks.
Pančić je napomenuo da neko može da kaže da Snježana u svojoj knjizi ništa novo nije rekla.
„U tome je baš stvar. Snježana nam je kazala nešto staro: ’Ljudi, nemojte da se zafrkavamo jer mi govorimo istim jezikom‘. Zdrav razum nas odvraća od ignorisanja te temeljne činjenice“, kazao je Pančić.
Cenjeni kolumnista je napomenuo da živimo u ludilu u kojem participiraju naše političke, akademske i naučne elite.
„U tim okolnostima reći da govorimo istim jezikom predstavlja radikalan čin. Ne bi trebalo da bude, ali jeste radikalan čin u kontekstu sistema u školstvu i sudstvu i svuda gde je potreban recimo tumač za hrvatski jezik. U našem društvu je multikulturalizam obrnuo stvari pa sada svaka grupa ljudi koja sebe proglasi za etnos, naciju ili nešto ima pravo da ima i zaseban jezik, ma koliko to bilo neverovatno. Naše nacionalističke politike, a bogami i ove demokratske, pristaju na tu vrstu ucene. Svako ko tvrdi da ima zaseban jezik, dobije zasebno školstvo… Ljudi, to je legitimisanje najgoreg u tim nacionalističkim politikama“, rekao je Pančić.
Deklaracija o zajedničkom jeziku nastoji da na jedan pristojan način pozove ljude na dogovor o elementarnim činjenicama.
„Tamo gde može da se komunicira bez prevodioca, bilo u svakodnevnom životu, bilo čitanjem medija, književnosti… tamo ne može biti govora o više jezika, bez obzira na države i nacije“, rekao je Pančić.
Snježana Kordić, autorka knjige „Jezik i nacionalizam“, kazala je da je Deklaracijom o jeziku razbijen monopol na dominantni narativ u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.
„Prvi put nakon 25 godina intelektualci iz četiri pomenute države potpisuju Deklaraciju o zajedničkom jeziku. Za Srbiju je ova deklaracija vrlo značajna, ne samo zato što sada o njoj razgovaramo u Beogradu već zbog sprovođenja sudske, obrazovne i političke prakse kao da je reč o četiri različita jezika. Razdvajaju se deca u školama u ime ideje o četiri različita jezika, baš kao i u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, ili Hrvatskoj“, kazala je Kordićeva.
Pisac Igor Štiks je istakao da bi neko ko je pročitao Deklaraciju o jeziku stekao utisak da je ona napisana za jedno popodne.
„Nije tako. Ljudima koji imaju slične temeljne stavove o ovoj temi nije bilo jednostavno da sroče formulaciju koju bi svi potpisali. Prošli smo konsultacije sa brojnim jezičkim ekspertima i umnim ljudima. Neke reakcije su nadmašile sva očekivanja jer je bilo jasno da se radi o nečemu što je ključno mesto naših 200 godina zajedničke istorije. Naš tekst je slobodarski, a neprijatelji su nas histerično vređali jer smo im dirnuli u jezik koji je često korišćen kao sredstvo razdvajanja, a ne spajanja. Maske su pale. Ili će neko podržati deklaraciju ili će teško braniti poziciju razdvojenih jezika“, rekao je Štiks.
Istoričar Dragan Markovina je kazao da ne prođe dan da mu neko u Splitu ne kaže da je četnik ili Jugosloven, jer je dežurni neprijatelj.
„U Hrvatskoj je Deklaracija dočekana na nož jer je čitav smisao hrvatskog nezavisnog projekta antijugoslovenski. To je ona Tuđmanova mantra o evropskoj zemlji, nikako balkanskoj. Recenzenti su moje radove na fakultetu gde radim vraćali zbog jezičkih nepravilnosti, iako sam u tom trenutku već bio doktor nauka. ’Tokom‘ nisam želeo da pretvaram u ’tijekom‘, ali izdavači su učinili to umesto mene“, rekao je Markovina.
