Ružičaste i Bele terase (Otukapuarangi i Te Tarata) otkrivene su četrdesetih godina 19. veka. Reč je o jedinstvenim kadama od kvarca, koje su se obrazovale pre više od 7.000 godina zahvaljujući tome što se voda iz gejzira, bogata silikatnim aglomeratom, slivala niz padinu, ostavljajući za sobom taloge ružičastog i belog kvarca.
Bele terase su zauzimale teritoriju od osam hektara i dostizale visinu od 30 metara. Ružičaste terase nisu bile takvih razmera, ali su zato bile ispunjene toplom vodom. Putnici iz celog sveta su dolazili da se dive osmom svetskom čudu.
„Terase su postale najveća znamenitost južne polulopte i Britanske imperije, a turisti iz Velike Britanije, Evrope i Amerike otiskivali su se zbog njih na opasno putovanje.
Terase, međutim, nikada nisu detaljno istražene, zbog čega su njihove precizne koordinate ostale nepoznate“, priča nezavisni istraživač Reks Ban, koji je zajedno sa koleginicom Sašom Holden pažljivo proučio dnevnik nemačko-austrijskog kartografa Ferdinanda Hoštetera iz 1859. godine.
To je jedini dokument koji detaljno opisuje geografske i geološke osobenosti terasa.
Na osnovu zapisa Fon Hoštetera sastavljena je prva i jedina karta ovog okruženja, što je omogućilo da se utvrdi kako su formirane terase.
Ban i Holdenova rekonstruisali su događaje iz 1886. godine, usled kojih su uništene Ružičaste i Bele terase. Reč je o erupciji velikih razmera vulkana Taravera.
Pored terasa, sa lica zemlje je zbrisano i nekoliko sela. Pored domorodaca, potpuno je iščezlo i evropsko naselje sa 120 žitelja.
Usled kataklizme u zemljinoj kori se obrazovao procep dugačak nekoliko kilometara, koji je presekao jezero i došao do doline Vajmangu.
Užarena masa, vatrene stene i crni pepeo, koje je izbacio vulkan, proširili su se na pet kilometara, sve od jezera Rotomahana. Nakon erupcije obrazovao se krater dubok više od 100 metara, a jezero Rotomahana se povećalo deset puta.
Terase su se tako našle pod vodom i debelim slojem taloga. U oblasti erupcije formiralo se sedam kratera.
Iako se istraga oslanja samo na jedan izvor, naučnici su uvereni da su uspeli tačno da utvrde mesto na kojem se nalaze terase. Stvar je u tome što je Fon Hošteter specijalno unajmljen za crtanje karata Novog Zelanda i dan-danas važi za jednog od najkompetentnijih kartografa u istoriji.
„Bliže smo ponovnom otkrivanju terasa nego bilo ko u poslednjih 130 godina. Uvereni smo da smo tačno odredili mesto na kojem se nalaze“, kaže Ban.
Prema proračunima istraživača, terase se nalaze ispod sloja prašine i pepela na dubini od 10 do 15 metara ispod sadašnjeg nivoa jezera Rotomahana na ostrvu Severni.
Ono što je najvažnije jeste da je, kako tvrdi Ban, moguće da su terase sačuvane sa minimalnim oštećenjima i da se mogu obnoviti.
Ti zaključci se ne slažu sa onim što su prošle godine tvrdili stručnjaci novozelandskog Kraljevskog naučno-istraživačkog instituta „GNS sajens“. Naučnici sa Novog Zelanda i iz SAD su nakon pet godina istraživanja zaključili da je najveći deo Ružičastih i Belih terasa uništen još tokom erupcije.
„Ironijom sudbine u ’GNS sajens‘ su saopštili da je najveći deo terasa uništen praktično istog trenutka kada smo mi dobili prve potvrde o tome da su one sačuvane“, izjavio je Ban u intervjuu za list „Sandej star tajms“.
U okviru istog ovog istraživanja u „GNS sajens“ i drugim laboratorija na Novom Zelandu, 2011. godine naučnici su mapirali dno jezera i pronašli ostatke Ružičastih terasa.
Podvodni dronovi, opremljeni sondama i foto-kamerama, pronašli su dve donje kaskade na dubini od 60 metara. Tada nije bilo moguće odgovoriti na pitanje da li je gornji deo terasa sačuvan, jer sonde nisu mogle da se probiju kroz debeli sloj taloga. Tragovi Belih terasa nisu pronađeni.
Ban je izdvojio tri tačke na kojima treba tražiti terase i okuplja tim dobrovoljaca koji mogu da pomognu u traganju. On je uveren da su rezultati „GNS sajensa“ zasnovani na netačnim kartografskim podacima i da su i dalje velike šanse da osmo svetsko čudo bude pronađeno očuvano.
