Kad je predložio Anu Brnabić za mandatara nove Vlade, Aleksandar Vučić zadao je ozbiljan politički udarac građanskoj opoziciji u Srbiji koja deklarativno zasniva svoju političku ideologiju na evroatlantskoj matrici — ravnopravnost, ljudska prava, borba protiv homofobije, tolerancija…
Tako je predsednik Srbije, lider SNS-a, koji vuče višegodišnje balaste konzervativnog, desničarskog i narodnjačkog političara, koji se u prvoj političkoj fazi kalio uz Vojislava Šešelja, iskoračio ka liberalnim mondijalističkim tendencijama najdalje od svih u Srbiji. Iznenadio je tako i najbliže političke saradnike i domaćinski nastrojene koalicione partnere.
Prvo, izabrao je za mandatara ženu. Drugo, odabrao je ženu koja se otvoreno deklariše kao homoseksualac i ponosno ističe da pripada LGBT manjini.
Obe stvari, dešavaju se prvi put u političkoj istoriji Srbije.
Za takve iskorake, iako su možda želeli, nisu imali hrabrosti današnji evroatlantski opozicionari kada su imali poluge vlasti i kada su sve kadrovske odluke u državi bile isključivo u njihovim rukama.
Dakle, kada je u pitanju liberalni deo političke lepeze Srbije, Vučić je izveo stvar do kraja.
Svaki naredni pokušaji drugosrbijanske misli i zapadnih jastrebova da optuže državu da je dominantno homofobna, „zatucana“, malograđanski netolerantna — padaju u vodu. Odlukom da predloži Anu Brnabić za budućeg premijera, Vučić je toj elitističkoj vojsci izbio važan adut.
Sa druge strane, Aleksandar Vučić je otišao najdalje i kad je u pitanju politika države oslonjena na Rusku Federaciju.
Nijednog lidera konzervativne, nacionalne opozicije, a ranije i vlasti, nikada nije primio na kanabe predsednik Rusije Vladimir Putin u izbornoj nedelji. Par dana pred izbornu tišinu.
Činjenica je da niko nije dobio takav politički vetar u leđa iz Moskve, ako se ima u vidu da je biračko telo u Srbiji u ubedljivoj većini prorusko u odnosu na evroatlantsku manjinu.
Takođe, niko od nacionalnih lidera okrenutih ka Istoku nije uspeo u tolikoj meri da razvije sveukupne bilateralne odnose sa Ruskom Federacijom, ali i sa Kinom.
Niko se od prethodnih državnih lidera nije toliko puta sreo sa Vladimirom Putinom, kao ni sa predsednikom Istočnog Zmaja Si Đinpingom.
Kao počasni gost Ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu, Srbija je upravo dogovorila osnivanje rusko-srpskih industrijskih zona širom naše zemlje, koja je jedina u okruženju, pored BiH, odolela pritiscima Brisela i Vašingtona i nije uvela sankcije Moskvi.
Srbija je osnovala i Nacionalni savet za saradnju sa Rusijom i Kinom, ali je, istovremeno, u planu i ponovno formiranje Ministarstva za evropske integracije. Balansa radi.
Dakle, da li je izbor Ane Brnabić za premijera, definitivno okretanje Srbije Zapadu, kako to tvrde nacionalno nastrojeni opozicionari, ili samo još jedan manevar za nastavak spoljnopolitičkog slaloma Beograda kroz uzak tesnac između agresivnih NATO aspiracija, sa jedne, i održavanja najboljih odnosa sa Rusijom, sa druge strane.
Da li će i koliko još Srbija uspeti da se kreće kao artista na tankoj geopolitičkoj žici, a da ne sklizne ni na jednu ni na drugu stranu?
Možda ćemo prve odgovore moći da naslutimo odmah po formiranju Vlade kada vidimo da li će država Rusima u humanitarnom centru u Nišu dodeliti diplomatski status, čemu se ovih dana oštro suprostavlja američki „pit bul“ za Balkan Brajan Hojt Ji. Ili će možda sve biti jasnije kada bude poznat konačan epilog sa isporukom ruskih „migova“ u našu zemlju koji je najavljen za polovinu jula.
U svakom slučaju, u unutarpartijskoj bici, Vučić je još jednom pokazao da je spreman da odigra hazarderski, što mu je do sada samo uvećavalo vlast, moć i uticaj, a u opozicionim redovima stvaralo još veću konfuziju i produbljivalo bezizlaz.
Šta će Srbija da dobije, a šta da izgubi u ovoj kompleksnoj igri „visokih uloga“ na svim svetskim stranama moći, raspeta između svih ideoloških krajnosti, potpuno je nemoguće predvideti.
Bilo kakvo predviđanje je ovde, ustvari, potpuno nezahvalno. Jer ko je, recimo, 2012. godine, kad su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić preuzeli vlast, mogao da predvidi da će, posle pet godina njihovog vođenja države, na čelo Vlade, a na predlog lidera SNS, doći žena, pripadnik seksualne manjine.
Verovatno niko.
