Scenario u kojem Socijalistička partija Srbije već nekoliko godina ima ulogu mlađeg partnera Srpskoj naprednoj stranci, ponavlja se i pri formiranju nove Vlade i prema mišljenju sociologa Zorana Stojiljkovića — već je viđen.
„I ovo je već uigrana kombinacija u kojoj se, ako se ne dobije mesto premijera, vrši neka vrsta, hajde tako da kažemo, kompenzacije u kojoj SPS dobije još jedan broj ministarskih ili pomoćničkih mesta ili nešto više pozicija u onom delu javnog sektora i javnih ustanova gde se imenuje iz sfere politike“, napominje Stojiljković.
Socijalističko pregalaštvo
Tako će, predviđa on, biti završena i sadašnje formiranje Vlade na čelu sa Anom Brnabić i jedino pitanje biće kako će reagovati biračko telo SPS-a, ako, recimo, na nekim narednim beogradskim ili parlamentarnim izborima socijalisti izgube tu vrstu relativne autonomije i sopstvenu listu i nađu se na zajedničkoj listi sa SNS-om.
„To bi bio kraj SPS-a kao potencijalno velike partije i svelo bi je na nivo partija koje su relevantne, ali samo u okviru relativne ravnoteže snaga i nivoa između 5 i 10 odsto glasova. Ako ovu vrstu autonomije izgubi SPS i napravi još korak dalje, praktično ka prisajedinjenju SNS-u, to dobar deo biračkog dela SPS-a neće shvatiti“, sugeriše Stojiljković.
Socijalistička partija Srbije se pokazala kao izuzetno lojalan partner naprednjacima, smatra komentator Zoran Panović i dodaje da je Dačićeva taktika u predizbornoj kampanji bila bukvalno „srce na teren“.
„Znači, oni su dali sve što su mogli od sebe za Vučićevu kandidaturu i mislim da su tu pokazali jednu vrstu lojalnosti kakvu nikad nisu imali prema DS-u. Dok su bili u koaliciji sa demokratama imali su neku vrstu autonomije i programske specifičnosti koja se zaista sada sve više gubi i na neki način se postavlja pitanje koliko je to onaj stari SPS, a koliko je neka socijalno-liberalna frakcija SNS-a“, rezonuje Panović.
To će, prognozira on, biti rešeno tek u daljoj budućnosti.
„Bitno je znati da možda neki bitni socijalisti nisu toliko daleko od Vučića kao što bi bili možda u nekoj drugoj konstelaciji. Pred SPS-om su dani kad će mu biti potrebna zaista velika umešnost da se izmigolji iz totalnog zagrljaja SNS-a“, ističe Panović.
U SNS-u je postojao veliki otpor da premijer bude socijalista, tako da je ovakav razvoj situacije i izbor Ane Brnabić, a ne Dačića, prema Panoviću, manje-više očekivan potez.
Glasači, fotelje ili oboje
„Na sledećim parlamentarnim izborima, a to je Dačić instinktom iskusnog političara osetio, SPS mora na jedinstvenu listu sa SNS-om. Oni su toliko zaglibili u tu koaliciju da bi teško sami mogli da se proslave. Jedinstvena lista koja je u jednom trenutku bila jedna vrsta Vučićeve ’nepristojne ponude‘, sada je spas za SPS“, tvrdi Panović.
Socijalisti imaju stabilno biračko telo i kako uviđa Stojiljković svima koji su se nadali da će uništiti tu partiju — očekivanja su propala.
„To je i stranka sa infrastrukturom i decenijskim iskustvom koja je radila na kadrovima. Otvorila se niša nakon 2007, 2008. da postanu relevantni, da pređu preko 15 odsto i da bitno utiču. Međutim, ta šansa se polako topi i gubi. Ovakva pozicija SPS-a, koja pokazuje da je najvažnije biti u strukturi vlasti, kad se radi o mlađem i obrazovanijem biračkom telu, jeste reka bez povratka“, upozorava Stojiljković.
Socijalisti bi sad, pojašnjava Panović, dali sve za Vučića.
„Mislim da je čak i Branko Ružić, koji je nekad imao neku vrstu uloge softvera opozicije, pa je s vremena na vreme u pravilnim intervalima davao opozicione izjave, sad deo te stabilnosti vezane za Vučića“, konstatuje Panović.
SPS ima jaku bazu i jak sistem regeneracije kadrova, saglasan je Panović sa Stojiljkovićem, ali napominje da im zaista treba dobro objašnjenje da ne budu zajedno sa SNS-om na zajedničkoj listi.
