Planeta u plamenu: Požari koji su promenili svet (video, foto)

Zvaničnici u Londonu smatraju da će broj poginulih u požaru rasti i da, verovatno, mnoge žrtve nikad neće biti identifikovane. Međutim, dok bes javnosti u Velikoj Britaniji raste, izgleda da će se paljevina Garnfela naći na listi požara koji su promenili svet.

​

Britanska premijerka Tereza Mej već je najavila istragu o nesreći u londonskoj opštini Severni Kensington, a u javnosti je već bilo poziva da se dalekosežno izmene bezbednosni standardi u soliterima.

Tragično je što se u istoriji često događalo da stravični požari sa desetinama mrtvih upozore na izmene zakona o bezbednosti.

Požar u pozorištu „Irokvas“, Čikago, 1903.

U ranom 19. veku pozorišna industrija bila je u procvatu u SAD, uz milione Amerikanaca koji su hrlili da gledaju predstave ne samo na Brodveju, već i u svim većim gradovima.

Međutim, tek posle stravičnog požara u pozorištu „Irokvas“, u kojem je poginulo 602 ljudi, političari su shvatili da su mnoge pozorišne sale — smrtonosne zamke.

Požar je izbio 30. decembra 1903. godine kad se zapalila zavesa na bini i brzo se proširio. Mnoge u publici ugušio je oštar dim i oni su umrli na svojim sedištima. Pozorište je imalo 30 izlaza od kojih su 27 ili bili blokirani ili okrenuti prema vazduhu, zbog čega su mnogi poginuli pokušavajući da iskoče.

Državni i federalni zakoni koji su uvedeni posle požara doveli su do ograničenja mesta u pozorištima, poboljšanja ventilacije i izlazaka u slučaju opasnosti, češćih inspekcijskih kontrola i pooštravanja kazni u slučaju izbegavanja zakona. Te zakone su kopirale brojne evropske zemlje.

Požar u fabrici „Triangl“, Njujork, 1911.

Danas je glavna „industrijska grana“ Njujorka finansijski sektor, ali je „Velika jabuka“ pre Prvog svetskog rata bila veliki proizvodni centar.

Menhetn je bio pun fabrika koje su proizvodile sve — od igle do lokomotive.

Međutim, mnoge od tih fabrika zapošljavale su jeftinu radnu snagu i nalazile su se u zgradama koje nisu bile prikladne za rad i sa mnoštvom bezbednosnih propusta.

Trikotaža „Triangl“ nalazila se na tri sprata u zgradi od deset spratova i kad je izbio požar jednog martovskog dana 1911. godine stradalo je 146 radnika, uglavnom žena koje su se tek doselile u SAD.

Vlasnici fabrike su zaključali mnoga izlazna vrata kako bi sprečili zaposlene da kradu materijal, a bile su i ignorisane preporuke protivpožarnog inspektora.

Nakon požara uspostavljena je komisija koja se brinula o bezbednosti radnika a grad je osnovao i prvi protivpožarni biro.

Katastrofa „Hindenburga“, Nju Džersi, 1937.

Između dva svetska rata, džinovski vazduhoplovi, cepelini, reklamirani su kao alternativa transatlantskim putovanjima, ali je katastrofa iz maja 1937. godine zakucala ekser u sanduk industrije cepelina.

Istovremeno, bila je to i propagandna katastrofa za Hitlerovu Nemačku.

„Hindenburg“, kojeg je nacistički režim simbolično nazvao po generalu iz Prvog svetskog rata i nemačkom predsedniku Paulu fon Hindenburgu, koji je preminuo tri godine ranije, bio je na svom 63. letu od Frankfurta do Njujorka kad je došlo do katastrofe.

Jedna varnica u letelici, sa 36 putnika i 61 članom posade, dok je sletela u Lokharst, u Nju Džersiju, izazvala je eksploziju hidrogena.

Cepelin se srušio na zemlju u plamenu, a radio-komentator Herb Morison koji se uživo javljao u program je katastrofu opisao:

„Vidi se dim, a sad i plamen… Cepelin udara u zemlju, ne baš na pistu. Užas!“

Cepelini su ubrzo izašli iz mode uprkos saznanju da je problem u „Hindenburgu“ izazvalo korišćenje hidrogena kao goriva, umesto helijuma.

Požar u klubu „Kokonat grov“, Boston, 1942.

Tokom godina nagledali smo se raznih užasa u noćnim klubovima, ali najgori od svih bio je požar u klubu „Kokonat grov“ u Bostonu, 1942. godine.

Vlasnici, vođeni pohlepom za maksimalnim profitom, štedeli su na izlazima u slučaju opasnosti i koristili su zapaljive materijale u baru u podrumu, gde je i izbio požar.

Takođe su ignorisali i upozorenje da je sigurnosni kapacitet kluba 600 ljudi, a u noći kad je izbio požar bilo ih je oko 1.000. Vatra je prošla kroz klub za manje od 12 minuta, usmrtivši 492 ljudi.

Jedna od glavnih pouka izvučenih iz požara bila je da su pokretna vrata smrtonosna greška.

Gotovo polovina žrtava stradalo je zato što nisu bili u stanju, usled panike i rušenja, da prođu kroz pokretna vrata na glavnom ulazu.

Taj požar je doveo do velikih zakonskih promena u oblasti bezbednosti i građevinskim propisima.

Požar u „Joelma“ tornju, Sao Paolo, Brazil, 1974.

Požar u „Grenfel“ tornju je najveći u 21. veku, ali u februaru 1974. godine požar u zgradi „Joelma“ u Sao Paolu odneo je 179 života.

Vatreni užas, koji je izazvala varnica klima-uređaja, ušao je u domove Brazilaca zahvaljujući TV kamerama koje su pokazivale stanovnike na višim spratovima zgrade od 25 spratova kako skaču sa balkona pokušavajući da izbegnu vatru.

Iako je većina od 756 stanovnika uspela da se spase, bio je to najveći požar višespratnice u 20. veku i desio se nekoliko nedelja pre premijere holivudskog filma „Pakleni toranj“ sa Stivom Mekvinom u glavnoj ulozi.

Požar je doprineo opadanju poverenja u vojnu huntu, koja je konačno sišla sa vlasti 1979. godine.

Požar na stanici „King kros“, London, 1987.

Pušenje je bilo dozvoljeno u londonskom metrou otkad je izgrađena prva linija u 19. veku.

Pušenje u vozovima je zabranjeno 1984. godine, ali je i dalje bilo dozvoljeno na stanicama.

Međutim, događaj od 18. novembra 1987. predstavljao je masovni poziv na buđenje.

​Putnik je bacio upaljenu šibicu na drveni prag pokretnih stepenica i ona je propala na veliku količinu nataloženog đubreta.

Vatru ispočetka niko nije primetio, a onda je došlo do eksplozije, najverovatnije izazvane dolaskom drugog voza i požar je ubrzo zahvatio stepenice i kućicu za prodaju karata.

Poginuo je 31 čovek, uključujući vatrogasca Kolina Tounzlija.

Jedna od žrtava, beskućnik Aleksander Falon, identifikovan je tek 2004. godine.

Požar je doveo ne samo do potpune zabrane pušenja u londonskom metrou, nego i do potpunog izbacivanja drvenih pragova i još nekoliko bezbednosnih poboljšanja.

Požar u klubu „Hromi konj“ u Permu, Rusija, 2009.

U noćnom klubu „Hromi konj“ u ruskom gradu Permu, 5. decembra 2009. godine, došlo je do nezgode sa pirotehničkim ekranom i vatra je brzo zahvatila krov.

Vatra se vrlo brzo raširila, a video-snimci pokazuju 300 ljudi koji očajnički pokušavaju da napuste klub. U videu koji je snimio „em-si“ koji je ocenjivao takmičenje, iznenada se čuje:

„Gori vatra. Molimo vas napustite prostorije.“

Te noći poginulo je 111 ljudi, a još 45 ih je podleglo povredama narednih dana. Nažalost, to nije bio jedini požar izazvan pirotehnikom.

U februaru 2003. Rok grupa „Grejt vajt“ postavila je pirotehnički ekran u noćnom klubu „Stejšn“ na Rod ajlendu, u SAD, što je izazvalo požar u kojem je poginulo 100 ljudi.

Ruske vlasti su reagovale brzo na katastrofu što je dovelo do brze ostavke zvaničnika u Permu, a procesuiran je vlasnik kluba Anatolij Zak i nekoliko drugih.

Aprila 2013. Zak je osuđen na devet godina robije, a još nekoliko njih koji su proglašeni krivima su poslati u zatvor.

Većina vlasnika noćnih klubova danas prepoznaje opasnost od unutrašnjih pirotehničkih ekrana, ali su i 2015. godine prepoznati kao uzrok požara u noćnom klubu „Kolektiv“ u Bukureštu u kojem je stradalo 64 ljudi.