El Komandante, srećan ti rođendan!

Danas bi Če napunio 89 godina, a ubijen je kada mu je bilo 39, posle pokušaja da u Boliviji zapali revolucionarni plamen.

Naš sagovornik napisao je knjigu „Moj brat Če“, gde pokušava da delu svog brata „dâ ljudski lik“. Za Sputnjik Huan Martin, inače 15 godina mlađi od svog čuvenog brata, sa suzama u očima govori o sećanju na to kako je njihova majka snažno grlila Ernesta pri dolasku u Havanu 3. januara 1959. godine. Ovaj susret je inače bio zabeležen i kamerom, a snimak je naš sagovornik uspeo da vidi tek nedavno.

Ko je bio Ernesto Gevara, a ko je bio Če?

— O Čeu vam ne mogu mnogo reći, više bih mogao o Ernestu. Jer Če je, recimo, moj istomišljenik, a Ernesto je moj rođeni brat. Veoma je teško razumeti taj proces kada se tvoj rođeni brat pretvara u čuvenog Čea. Delila nas je razlika od 15 godina, za njega sam bio samo dete, mnogo mlađi brat. Ernesta je porodica uvek prihvatala upravo onakvim kakav je on bio.

Kada ste se videli poslednji put?

— Prvi put sam ga video kada je on već bio Če, kada sam napunio 15 godina. To se dogodilo u januaru 1959. godine u Havani, gde smo proveli tri meseca. Zapravo nismo proveli mnogo vremena zajedno, jer je već počinjala revolucija, i on je bio zauzet tom novom i važnom fazom svog života. On nije imao vremena da razgovara sa mnom i sa roditeljima.

Zatim smo se sreli u Montevideu 1961. godine, kada sam već imao 18. Tada je takođe bio zauzet, ali teme naših razgovora su već bile značajno drugačije, postale su mnogo šire i ozbiljnije u odnosu na kubanski period.

Tada sam ga i video poslednji put, iako ga je mama u međuvremenu još nekoliko puta posećivala u Havani. Upravo zahvaljujući njoj, mi smo se uopšte i sreli, ona je bila inicijator, a ja sam u to vreme živeo sa njom.

U knjizi „Moj brat Če“ govorite da ste u Havanu došli 6. januara 1959. godine, da su svi slavili pobedu Revolucije sa svojim porodicama…

— Mnogi znaju te legendarne fotografije našeg dolaska na Kubu i kako mama srdačno i čvrsto grli Ernesta. Ja sam tek nedavno imao priliku da vidim film sa arhivskim kadrovima i konkretno tu scenu. Sećam se da ga je mama dugo, dugo grlila i snimak i pokazuje da je ovaj zagrljaj trajao gotovo čitavu večnost. Kada danas gledam te scene, u meni sve igra i preživljavam sve kao i tada, kao i tog dana. Dok ga nismo tada živog ugledali, nismo mogli da verujemo da nije poginuo.

Često se iznova govori da je Če jednostavno bio „duša od čoveka“…

— To je tačno, i nije mi teško da to iznova ponavljam. To i jeste glavna poruka moje knjige, da pokažem da je Če najpre bio čovek. Njega pretvaraju u mit, često potpuno lišen bilo kakvog sadržaja. Ljudima često mora da se ponavlja da je on bio čovek „od krvi i mesa“, da je imao oca i majku, brata i sestre. Karakterom je više podsećao na mamu, iako su naši roditelji oboje bili istaknute ličnosti. Otac, sa njegovom neiscrpnom energijom i preduzetništvom, uvek u pokretu, uvek željan da smisli i napravi nešto novo. Mama je, za razliku od toga, bila neverovatno disciplinovana i moralna osoba. Oboje su bili ispred svog vremena, daleko od konzervatizma. Samo takvi entuzijasti su i mogli da rode Ernesta, koji je u sebi spojio ono najbolje od oba roditelja.

Tokom diktature u Argentini, vi ste skoro 9 godina proveli u zatvoru kao politički zatvorenik. Kako je Ernesto uticao na vaše političke stavove?

— Mnogi predstavnici moje generacije su u mladosti bili fascinirani kubanskom revolucijom i postavili su sebi zadatak da izmene poredak, da postignu pravdu. Naravno, ni ja nisam mogao da imam drugačije stavove od sopstvenog brata. Kada je Ernesto postao Če i ja sam od Huana Martina postao „Če Gevarin brat“. Iako je moj stariji brat postao legenda, nije mene do zatvora dovelo to, već sopstveni bunt. U zatvoru nikome nije bilo važno ko sam ja niti ko je moj brat.

Za šta bi se, po vašem mišljenju, Ernesto borio danas?

— Mislim da bi se on našao tamo gde se narod bori za slobodu, nezavisnost i na kraju krajeva za socijalizam. Ali ne mogu nikako da ga zamislim u savremenom svetu. Sve se mnogo izmenilo, iako su zapravo osnove problema ostale iste: nepravda, siromaštvo, diskriminacija, nasilje, gomilanje bogatstva. To protiv čega se on borio, to i dalje postoji, samo ga ljudi vide na drugačiji način.

​Često me ljudi pitaju šta bi bilo sa Latinskom Amerikom da je Če preživeo? Da li bi Južna Amerika bila slobodna, nezavisna, suverena i socijalistički uređena? Pa ipak, kako on nije među živima, mladi bi morali da se bore za svoje ideale, protiv nepravde i ogromnih i sve većih razlika između bogatih i siromašnih. Zapravo, danas je sve mnogo lošije nego u vreme kada je bio živ Če Gevara.