Diplomatski odnosi dveju zemalja su formalno obnovljeni u julu prošle godine, nakon čega je Džon Keri u Havani otvorio američku ambasadu koja je 70 godina bila napuštena.
Američki šef diplomatije se tada nije sastao sa kubanskim predsednikom Raulom Kastrom, kao ni sa Fidelom Kastrom. To nije ni bilo predviđeno.
Ovaj put se, kako protokol nalaže, Obama sastao sa predsednikom, Fidelovim bratom Raulom. Ne i sa Fidelom, liderom kubanske revolucije. Takav susret nije moguć, ne samo zato što su tajne službe SAD neznano puta pokušale da ubiju lidera kubanske revolucije, već i zato što Fidel smatra da Vašington nije napustio politiku vojne i ekonomske dominacije.
Istorija kubanske borbe protiv imperijalizma SAD seže u 19. vek. Kuba je bila pod okupacijom SAD od 1898. do 1902. godine, a potom od 1905. do 1909. godine. SAD su uvek želele da ostrvo drže pod kontrolom.
Njihovo mešanje u unutrašnje prilike Kube se nastavilo do revolucije, koju su poveli Fidel Kastro i Argentinac Ernesto Če Gevara, kada je na vlast došla Komunistička partija, a Kuba postala socijalistička republika. SAD su od tada sve učinile da ekonomskim sankcijama i političkim pritiscima izoluju ostrvo, što je glavni razlog patnji žitelja ovog ostrva od 11 miliona stanovnika.
Sa povlačenjem Fidela i dolaskom Raula Kastra na vlast, 2006. godine, Komunistička partija Kube je znala da se prilagodi izazovima savremenog sveta, uprkos izolaciji u kojoj ju je držao moćni sused.
Jedan od poteza je i otvaranje prema SAD. Kuba, poput Kine, ima jednu partiju na vlasti, ali je ta partija sada otvorena za privatizaciju ekonomije i podstiče otvaranje privatnih preduzeća. Velika razlika u odnosu na Kinu je što Kubu od SAD deli svega stotinak kilometara.
Obamina mlitava ruka
Svet se promenio od 1962. godine, kada su tenzije između SAD i socijalističke Kube mogle da dovedu do novog svetskog sukoba. Vreme Hladnog rata je prošlo i ovo otvaranje suseda je simbolični čin, ali nije istorijski. Ono neće uticati na međunarodne prilike, već je stvar bilateralnih odnosa dveju zemalja.
A oni su i dalje zaoštreni. To je bilo jasno na konferenciji za štampu dvojice državnika u Havani, na kojoj je vladala nelagoda. Obama je pozvao Kubu da popravi stanje ljudskih prava, omiljena tema američke spoljne politike kada im je preko puta sagovornik koji im nije naklonjen. „Nastavljamo da imamo ozbiljna neslaganja, naročito kada je reč o demokratiji i ljudskim pravima. U odsustvu napretka (u ovom pitanju) to će biti jak faktor iritacije“, rekao je Obama.
Kastro je tražio od SAD da ukinu embargo ili blokadu, kako Kubanci zovu ekonomske sankcije koje su im SAD uvele 1962. godine, i da im vrate teritoriju na kojoj su SAD napravile zloglasnu vojnu bazu Gvantanamo. Obama nije reagovao na ovaj drugi zahtev, ali je rekao da je optimista kada je reč o podizanju sankcija, iako se tome protive republikanci u Kongresu.
Havana traži od SAD i da im isplate odštetu za ekonomske i ljudske žrtve koje su posledica embarga i neprijateljskih aktivnosti američke vlade protiv Kube u poslednjih pola veka.
Svaka strana ovo približavanje predstavlja kao pobedu, pa zato Obama nije bio oduševljen kada mu je Raul na kraju podigao ruku, u znak pobede. Umesto da je stisne u pesnicu, ostavio je da mlitavo padne.
Pitanje je koliko će dugo Kuba moći da odoleva pritisku SAD, koji će biti naročito jak od dijaspore formirane u SAD, potpuno amerikanizovane i protivne Kastru.
Između Havane i Majamija, stecišta kubanske dijaspore na Floridi, manje je od 200 kilometara a dele ih svetovi.
