„Republika u pokretu“, nova stranka novog predsednika Francuske Emanuela Makrona, koji je u nedavnoj predsedničkog trci i sam bio novo lice, pobedila je u prvom krugu tamošnjih parlamentarnih izbora i na putu je da osvoji ubedljivu većinu u drugom krugu izbora.
Slučajevi kad novi „igrači“ i još novije političke partije u različitim državama osvajaju zavidan broj mesta u parlamentu i participiraju u vladi, kao na primer „Most” donedavno u Hrvatskoj, ili aktuelni premijer Slovenije Miro Cerar, potom pokret Pet zvezdica u Italiji, pa donekle i Ljubiša Preletačević Beli u Srbiji… postaju polako trend.
Postojeća ponuda neprivlačna
U svim pomenutim primerima, prema mišljenju Milana Krstića sa Fakulteta političkih nauka, posredi je nezadovoljstvo birača radom partija koje su utemeljene i koje su na neki način tradicionalne u tim društvima. Te partije, konstatuje Krstić, nisu uspele da na adekvatan način odgovore na nove izazove koji su došli poslednjih nekoliko decenija.
Među njima su i ekonomska kriza, skorašnja migrantska i brojne druge krize koje su, napominje Krstić, posledice složenih procesa kao što su, prevashodno, globalizacija, a koje dovode do tih novih izazova u društvima gde se tradicionalne partije nisu najadekvatnije snašle.
Birači su zbog toga krenuli da traže rešenje u drugim novim partijama. Način na koji su tražili rešenja, odnosno ideološka profilizacija tih pokreta, dosta varira od države do države.
Politički pokret koji je u Francuskoj sad dominantan, ukazuje Krstić, zapravo je centristički orijentisan, odnosno predstavlja reakciju u smislu da nisu ni socijalisti ni republikanci odnosno degolisti, već su ideološki daleko od njih.
„Da je pobedio Nacionalni front ili da su pobedili komunisti, mogli bismo da govorimo o potpunoj antiestablišment reakciji Francuza. Ovako, reč je o nekoj reinstitucionalizaciji, ali u okviru sličnih ideoloških pozicija. Ne ide se u ekstreme“, sugeriše Krstić.
Sa druge strane, dodaje on, u određenim državama se otišlo u pravcu radikalnije levice ili radikalnije desnice unutar jedne partije.
„Primer za to bio bi Džeremi Korbin kod laburista, koji je originalni socijalista mnogo više nego što su bili njegovi prethodnici poput Milibanda, Brauna, Blera i ostalih koji su išli takozvanim trećim putem, odnosno nekim levim centrom koji je zapravo jako blizak samom centru“, navodi Krstić.
Jednopartijski evropski pluralizam
U tom smislu, pojašnjava on svoje stanovište, to je druga vrsta reakcije, da se unutar već postojeće partije jedna opcija, koja je nekad bila smatrana za frakciju, za nedominatnu, za od strane nekih članova možda čak ekstremnu u tom svom stavu — u ovom konkretnom slučaju levom stavu, sada preovladava i preuzima partiju.
Takođe, nabraja još primera Krstić, imamo i neke dodatne slučajeve kad jedna antisistemska partija koja nema jasno profilisanu ideologiju osim kritike, kao što je slučaj sa Italijom i Pokretom pet zvezdica, postane popularna.
„To je možda najradikalniji i najbrutalniji primer i to se nešto slično samo u mnogo manjoj meri desilo kod nas sa Belim. To je primer kad zapravo građani poručuju ne da im je, kao u slučaju Francuske, dosta postojećih partija, ali da žele da nađu nove partije i nove ličnosti: ne da im je, primera radi u slučaju Laburističke partije u Britaniji potrebno neko osveženje ili možda jača ideološka profilizacija u okviru partija nego da im je muka politike same po sebi i svih koji postoje na političkoj sceni i da zapravo žele da svoj glas daju antipolitčkom pokretu jer su razočarani u politiku“, jasan je Krstić.
Nikako ekstremne strane
Ovakva vrsta trenda je, prema mišljenju ovog politikologa, između ostalog došla do izražaja i u Sjedinjenim Državama kroz pobedu Donalda Trampa.
„Mislim da je to normalan proces i da on zapravo nije ništa što je u potpunosti u revolucionarno. Ako gledamo, recimo, pobedu Makrona u Francuskoj, mislim da je to mnogo više evolucija nego što je bilo kakva revolucija francuskog društva“, ukazuje Krstić.
Evolutivne promene ovakve vrste, dakle nastanci novih partija koji vode nova lica, ali lica koja nisu ideološki previše ekstremna u odnosu na ono što su bile pozicije tradicionalnih partija, prema Krstićevom mišljenju, u perspektivi će početi da dominiraju.
„Trend će se nastaviti, ali neće značiti pobedu ekstremnih levičara ili ekstremnih desničara nego nastanak novih političkih pokreta umerenijih, bližih centru, koji će biti opet dovoljno različiti u odnosu na ove tradicionalne partije da mogu da privuku nove birače, pre svega mlade“, zaključuje Krstić.
