„Kao što je poznato, NATO traži od svojih članica da troše, odnosno da ulažu više, kako bi dostigle čuvenih 2 odsto od BDP za finansiranje Alijanse. Shodno tome, Italija je ove godine ponovo povećala davanja iz budžeta na ime vojnih troškova. To je neformalna politička odluka, koju Italija nije obavezna da realizuje, iako o tome retko govore italijanski mediji. Ta odluka nema nikakvu zakonsku snagu sve dok Parlament ne utvrdi uvećanje troškova do 2 odsto od BDP. Do tog trenutka radi se samo o političkom trendu, ali teško da će se to dogoditi u skorijoj budućnosti, imajući u vidu da većina evropskih država takođe to ne čini. Konkretno, Italija uplaćuje na ime članarine u NATO 1,4 odsto svog BDP, Nemačka 1,2 odsto, dok Španija, Holandija i Kanada uplaćuju 1 odsto“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
Povesjana objašnjava da je efikasno i racionalno trošenje novca važna tema, jer je konstantni pritisak SAD apsolutno kontraproduktivan. Grčka uplaćuje i više od 2 odsto svog BDP, a da mi svi znamo u kakvom se stanju realno nalazi grčka ekonomija.
„Problem je u tome što većina naših troškova, odnosno ulaganja u vojsku, uopšte nije izbalansirana. Gotovo 60 odsto tog novca, odnosno oko 12 milijardi evra godišnje, troši se na plate osoblja. A njega ima veoma mnogo, posebno oficira, njih je više nego običnih vojnika“, objašnjava italijanski stručnjak.
Dodatnih 28 odsto od te sume Italija troši na nabavku vojne tehnike. To je više nego što u proseku troše ostale države EU i SAD. Drugim rečima, Italija kupuje previše oružja, na primer, lovce F-35. Nova morska flota košta državu 5,4 milijardi evra, 800 novih tenkova će je koštati 5 milijardi. Količina i kvalitet tog oružja ne odgovara realnim potrebama. To samo ide na ruku lobistima inostranih proizvođača vojne opreme poput „Lokid Martina“.
„Osim toga, smešno je trošiti milijarde na oružje i opremu, a ne štititi svoj sistem od hakera. To je kao kada bi neko kupio skupu vilu, koja ne bi imala vrata. Iz perspektive strategije, to je apsurdno“, ističe Povesjana.
Nažalost, Italija uvek ide u pravcu koji pokaže NATO, jer u zemlji nema političke snage koja bi se suprotstavila odlukama Alijanse. Ali to nije toliki problem u Italiji, čija Vlada ne istupa javno protiv Rusije, koliko je problem u samom NATO-u, koji sve agresivnije ide ka granicama Rusije:
„Svedoci smo italijanske dvoličnosti: iz perspektive ekonomije i trgovine to je jedna od ’najmekših‘ država prema Rusiji među članicama NATO-a, a sa druge strane kada traže od Italije da pošalje svoju vojsku u baltičke države kako bi ’obuzdavala‘ Rusiju, ona to i čini“, rezigniran je italijanski stručnjak.
Sve ankete koje su bile sprovedene prethodnih godina, jasno govore da Italijani apsolutno žele smanjivanje izdavanja u vojne svrhe. Ali to je vrlo relativna tema, posebno kada su u nju uključena i pitanja bezbednosti i borbe protiv terorizma. Mnogi ne shvataju da povećanje državnih davanja u vojne svrhe, odnosno u novo naoružanje, nove članove inostranih mirovnih misija i nove ratove, mogu samo da privuku nove teroriste.
