Suđenje Ratku Mladiću završeno je krajem prošle godine, izricanje presude očekuje se tek krajem ove. Njegovo zdravstveno stanje se pogoršava, a Tribunal je nedavno odbio da ga privremeno pusti na slobodu radi lečenja u Rusiji. Sin čoveka koji je za jedne zločinac, a za druge heroj, prvi put u javnosti govori o detaljima Mladićeve odbrane, ali i teškim trenucima kroz koje je prošla njegova porodica, iako sa „zločinima“ svog supruga, oca i dede nema ništa.
Da li ste ikada razmišljali o tome da je vaš otac ipak odgovoran za smrt ne osam ili pet hiljada ljudi, već možda makar jednog čoveka u tom ratu?
— Da, naravno. Bio sam s njim u vreme rata, gledao sam te događaje, znam ko je moj otac pre rata i za vreme rata i znam da je maksimalno profesionalno kao vojnik izvršavao svoje dužnosti u nemogućoj situaciji. Njegov zadatak je bio da organizuje oružanu borbu srpskog naroda za slobodu, za spas, pre svega da nam se ne ponovi 1941. i da se ne podelimo međusobno, da ne dozvolimo da nas ubijaju neprijatelji i da se međusobno ne ubijamo. Taj zadatak je uspešno izvršio, toliko da je to bilo iznenađenje za one koji su tu krizu izazvali. Političku dimenziju optužbi videli smo na samom početku formiranja tog suda, jer i njemu je, kao i ostalim akterima, nuđeno i prećeno da ako bude kooperativan, neće biti progonjen i suprotno, ako bude radio svoj posao i time ometao velike sile u ostvarenju njihovih planova, da će biti osuđen kao zločinac.
Ko mu je i šta konkretno nudio?
— Imao je sastanak sa određenim ljudima iz zapadnih obaveštajnih službi koji su mu ponudili, odnosno pokušali da ga zastraše Haškim tribunalom, sve do Holbruka koji je tražio da general Mladić postane — političar Mladić. On je to odbio. Opet mu je prećeno Haškim tribunalom. Od početka sam svestan da je to alat za postizanje određenih političkih ciljeva na ovim prostorima. S druge strane, njega sam gledao u raznim situacijama, mislim da je on spasao mnoge živote, ne samo srpskog naroda nego i među muslimanima i Hrvatima. Da je neko drugi bio na njegovom mestu, možda bi ratna drama bila katastrofalnija u smislu i civilnih i vojnih žrtava. U dokaznom postupku izneli smo slučaj devojčice iz Goražda ′94. godine. To bošnjačko dete imalo je perforaciju slepog creva koju oni nisu mogli da operišu, nekako je stigla njihova molba da se prebaci kod nas. General Mladić je lično dao svoj helikopter koji je sleteo u Goražde, operisana je u Sokocu, gde je ležala dva meseca. Kad su pokušali da je vrate, otvorili su vatru na njih. Stigla je kući u drugom pokušaju. Bilo je dosta situacija u kojima je on činio ono što je mogao da pomogne svakom, bez obzira na nacionalnost.
Ali činjenica je da su u Srebrenici pobijeni ljudi. Sud tvrdi da je reč o hiljadama, a pojedini smatraju da su na groblje dovezeni leševi iz cele Bosne. Bili ste u ratu, izgubili člana porodice, ostali bez doma. Uspevate da budete trezveni dok čekate presudu za oca, da li licitirate tim brojevima, sami sa sobom?
— Ne. To je jedna od važnih tačaka optužnice. Bilo je jako bitno da u odbrani iznesemo stav Ratka Mladića o tom pitanju. Ono što je promaklo javnosti, a tužilac se na kraju složio sa stavom odbrane, da je general Mladić saznao o događajima u Srebrenici nakon što se vratio iz Beograda kad je sve bilo gotovo. A na sastanke u Beograd nije otišao planirano, već su ga pozvali međunarodni pregovarači i Milošević. Jedan od eksperata odbrane misteriozno je umro u Hagu, gospodin Dunjić, bio je jedini srpski patolog koji je sve dosijee koje su oni priložili u predmet pregledao. Naši veštaci do tada su odbijani, jer nisu pregledali dovoljno uzoraka. Umro je dan uoči pojavljivanja na Sudu. Drugi svedok je doneo izveštaje koje je tužilac pokušao da sakrije, to su dokumenti koje su organi bezbednosti muslimanske vojske i države uzeli od preživelih iz kolone koja se probijala od Srebrenice do Tuzle. Po sporazumu o demilitarizovanim zonama tamo nije trebalo da bude oružanih formacija, oni su imali celu 28. diviziju koja je vršila borbena dejstva prema nama. Pod borbom su se danima probijali kroz minska polja do Tuzle. Izveštaji pokazuju ogromne gubitke u tim borbama, između 5 i 6 hiljada poginulih. Žrtve u toj koloni nisu žrtve zločina. Žao mi je svakog poginulog čoveka, bez obzira sa koje strane dolazi, tu nesreću nam je doneo Zapad u razbijanju Jugoslavije. Nismo pobegli od toga da su neki zarobljenici streljani, to je bio i stav generala Mladića, ali nije bilo organizovano, nije bilo naređenja da se zarobljenici streljaju, Mladić u tome nije učestvovao. Nažalost, tužilac je izabrao da manipuliše tim žrtvama.
Postoji segment priče o životu Ratka i Darka Mladića o kome se u Srbiji vrlo malo zna. Dok se tragalo za generalom trpeli ste razne pritiske, vaša supruga je izgubila posao u državnoj firmi, iako je jedan od najboljih stručnjaka u zemlji u svom poslu, Vaša deca su gledala ljude u maskirnim odelima koji su upadali u kuću i preturali, to se stalno ponavljalo. Da li ste uspeli da sačuvate porodicu zdravom?
— Hvala bogu, uspeli smo zahvaljujući snazi i ljubavi koju smo imali moja žena i ja jedno za drugo, ali nismo samo mi prošli takav tretman, to su prošle mnoge porodice optuženih za ratne zločine. Ljudi koji se u to razumeju su mi rekli da od Informbiroa naovamo služba nije koristila te metode. Možda smo mi imali i sreću što je moj otac bio medijski atraktivan, pojedine porodice su prošle gore od nas. Sa žaljenjem mogu da konstatujem da je ova država, u tom periodu, suspendovala svoje zakone i primenila protiv svojih državljana protivzakonite mere na zahtev haškog tužioca i nekih stranih ambasada koje se i dan-danas petljaju u naše unutrašnje stvari, istovremeno se zalažući za evropski put, demokratiju i ljudska prava. Gospodin Saša Janković je tada bio zaštitnik građana, nije imao nikakvu inicijativu da nas zaštiti, ne mislim na porodicu generala Mladića, već na sve te ljude koji su stradali i bili manje ili više pod nekakvim pritiskom, neki i pod nekim oblicima torture, trebao je samo da primeni zakon. Možda je moj otac i najviše kriv, ali zašto ja treba da stradam kao njegov sin? Još od srednjeg veka, od Dušanovog zakonika, ukinuto je da selo strada zato što je neko u selu nešto pogrešio. Voleo bi da se to nikad nikome ne ponovi, da smo naučili tu lekciju, da je to put rušenja institucija, rušenja države.
Izjavili ste za Sputnjik da je zdravstveno stanje vašeg oca loše, ali su pre neki dan tužioci iz Haga to negirali. Kako je vaš otac? Nije dobro. Njegovo stanje je, otkad je prebačen u Hag, u jednom trenutku bilo kritično, imao je srčani udar od koga umalo nije umro. U poslednjih pet-šest meseci mu se ponovo pogoršava stanje. Tužilac, naravno, to sve ignoriše, sve vreme, zato što ima svoj zadatak koga se drži, bez obzira na pravne norme koje ga obavezuju — da u slučaju lošeg zdravstvenog stanja govori istinu. Tužioci Tribunala se nisu baš proslavili time što se bore da dokažu istinu.
Na koji zadatak tužilaca mislite?
— Zadatak tužilaca, formalno, i celog suda jeste da donesu pomirenje u regionu kroz istinu. Nažalost, svi smo svedoci da su katastrofalno omanuli u tom zadatku. Čini se da, osim tog formalnog zadatka, u stvari imaju zadatak da formiraju određenu istinu o događajima devedesetih godina u bivšoj Jugoslaviji koja treba da abolira one koji su razbili jednu međunarodno priznatu državu i doneli haos na ovaj prostor, haos koji do dan-danas nije prestao, i da prebace krivicu za te događaje na Srbe.
Kad razgovarate sa običnim narodom, kada ih pitate kakva je sudbina Ratka Mladića, a da ne pitate da li je kriv za genocid, većina kaže — on je gotov. Zašto ljudi tako razmišljaju?
— Srećem mnogo ljudi, oni generalno imaju utisak da je tamo sve unapred napisano. Govore da je gotov zato što narod prepoznaje da tamo nema međunarodnog prava na delu, nego da je to jedna geopolitička igra u kojoj su napred podeljene uloge, ko će biti negativac, ko će biti pozitivan. Ljudi zapravo razumeju suštinu Suda, narod shvata da je to nameštena igra. Raduje me činjenica da je narod generalno prepoznao da se tu ne radi o dostizanju istine i pravde, nego da je tu na delu međunarodna politika.
