Međutim, nakon kratkog perioda „saradnje“ koji je usledio nakon raspada SSSR-a, odnosi Moskve i Vašingtona ponovo su se pokvarili širenjem NATO-a i „okupacijom Krima“, pa čak i Donald Tramp ne može da nastavi dijalog sa Kremljom, ističe nemački list.
Sutra se navršava 30 godina od kako je Ronald Regan ispred Brandenburške kapije izjavio: „Gospodine Gorbačove, otvorite ovu kapiju. Gospodine Gorbačove, srušite ovaj zid“. Tada na Reganov poziv nisu obratili posebnu pažnju. Tek nakon pada Berlinskog zida 1989. godine njegov govor je shvaćen kao „uvod“, kao prvi znak ujedinjenja Nemačke, piše kolumnista „Tagesposta“ Georg Bliml.
Danas ovo izgleda nerealno, međutim tada je zaista postojala nada da se sukob između Istoka i Zapada zauvek završi. Danas Zapad smatra da ga „ruski medved“ vrti oko prsta: „U Ukrajini ga je Putin stavio pred činjenice, kraj Asadovog režima prenosi se u daleku budućnost, a partner NATO-a Erdogan koketira sa Moskvom“. Sa svoje strane, Rusija smatra da ju je Zapad „obmanuo“ i zahteva obraćanje „na ravnopravnoj osnovi“.
Kada je Regan 12. juna 1987. posetio Berlin, svet je podeljen na dva tabora: „slobodni Zapad“ i „carstvo zla“. U tom kontekstu njegov zahtev za otvaranje „gvozdene zavese“ zvučao je neumesno. Niko nije očekivao rušenje Berlinskog zida. Međutim, Mihail Gorbačov, koji je 1985. godine došao na vlast, „shvatio je da se trka u naoružanju ne može dobiti i da je planiranoj ekonomiji istočnog bloka potrebna reforma“, piše Bliml.
On je želeo da reformiše državu i komunizam uz pomoć „glasnosti i perestrojke“ i pokrenuo je ograničene ekonomske eksperimente. Tokom pregovora pobedničkih zemalja u Drugom svetskom ratu, Zapad je pokušao da ostavi utisak da NATO neće ni milimetar napredovati ka Istoku ukoliko Sovjetski Savez prizna članstvo ujedinjene Nemačke u NATO-u.
To nije zvanično dokumentovano, jer je u to vreme raspad Varšavskog pakta bio „nezamisliv“, navodi autor teksta. Međutim, već posle četiri meseca nakon potpisivanja sporazuma „dva plus četiri“ Sovjetski Savez se raspao.
Nakon što su se sa završetkom Hladnog rata SAD „okupale u slavi kao jedina preostala supersila“, u Rusiji je za vreme Borisa Jeljcina, naslednika Gorbačova, počeo neviđeni „predatorski kapitalizam“, za nekoliko godina BDP je pao za 40 odsto, a mnogi Rusi su osiromašili. Tokom devedesetih godina prošlog veka, odnosi Zapada i Rusije su još bili „u znaku saradnje“, ali su istovremeno zemlje bivšeg istočnog bloka postale članice NATO-a.
Vladimir Putin je 2000. preuzeo dužnost predsednika Rusije od odavno nesposobnog Borisa Jeljcina i zaustavio je prodaju ruskog nacionalnog bogatstva. Oligarhe, kao što je Hodorkovski, očekivalo je „proterivanje“ kao u doba carstva. Na taj način je Putin „razdražio“ američke korporacije koje su želele rusku naftu i ruski gas. U periodu „ponovne rusifikacije“ JUKOS-a NATO se proširio dalje ka Istoku i uzeo baltičke zemlje i desila se „narandžasta revolucija“ u Ukrajini.
Nakon rata između Rusije i Gruzije i „okupacije Krima“ atmosfera političkih pregovora između Moskve i Zapada je pokvarena. Rusija optužuje Zapad za „dvoličnost“, a Zapad prekoreva Kremlj za „mračne mahinacije“, kao što su hakerski napadi i širenje „lažnih vesti“. „Čak ni Donald Tramp, koji je tokom svoje predizborne kampanje govorio o spremnosti za dijalog sa Moskvom, nije mogao da je realizuje — suviše je jako staro nepoverenje“, zaključuje autor članka.
