Visokomoralna prosečna Balkanka iskopaće barem jedno oko prijateljici koja baci „onaj“ pogled, a kamo li ispruži nogice u krevetu njenog muškarca. Tačka. Isti takav, častan, Balkanac pucaće u oba kolena prijatelju koji, barem na trenutak, poželi njegovu ženu. O ispijanju kafa, lakim petinzima ili ne dao Bog felaciju, da i ne govorimo.
Pod uslovom, i to je povod za ovaj ram za sliku, da se taj ne zove Sinan i ne preziva Sakić. Inače će zapevati „Miko, Miko, druže moj… preklinjem te druže stari, ne idi, ne idi, njoj".
Šifra balkanskih emocija
Umesto da ga, kako nalažu balkanska pravila, obogalji (što je gore od ubistva, jer je prijateljeva žena svetinja, pa je time i greh veći), Sinan druga moli da ne ide „ženi što mi nekad beše u životu sve“.
I to se prodaje u milionima primeraka! Bez reklame. Bez promocije na Radio Beogradu ili Radio Sarajevu. Vrata televizija je tek teško bilo otvoriti. Omote kaseta sa fotografijom omanjeg Roma iz Loznice koji u rukama ima zanat elektrovarioca, a u očima kanjon bola, kupuju one iste Balkanke i Balkanci kakve ih opisasmo na početku.
Kako? Ko tera žene i muškarce koji se slepo drže principa „oko za oko, zub za zub“ da zapevaju, labudovu, pesmu „sutra s tobom neću biti, odnosi me život dalje, ja te volim al‘ šta mogu, sudbina me na put šalje“?
Šta je to u muškom biću, što ga tera ka Sinanu Sakiću? Zašto stomakom progovara „okreni se ti, pogledaj me ti“ kad nepisani propisi podneblja nalažu drugačije?
Balkanac — onaj čuveni sinonim za neotesanog, nezgrapnog i nekultivisanog pripadnika „jačeg“ pola koji ujutru pre nego što opere zube ošamari ženu preventive radi — uz Sinana maltene savetuje pripadnicu „nežnijeg“ pola „pogledaj malo na svet oko sebe, zar te ne plaši samoća tvoja, zar nije bolje da nekoga voliš, o kad bih to bio ja“.
Stih „lakše bi mi bilo Miko, da ne ideš njoj“ odgovor je na sva postavljena pitanja. Priznanje da bi mu iz sebičnih pobuda bilo lakše kad ne bi očijukao sa ženom koju je voleo, otključava šifru za razumevanje Balkana, ali i fenomena zvanog Sinan Sakić.
U životu se sve, tvrde psiholozi, radi zbog novca i žena. Međutim, strah je ključni faktor koji nameće obrasce ponašanja. Ne ide nekako, iz straha, da sad on moli druga. Pa šta će reći okolina, ispašće da je onaj deminutiv koji počinje sa „p“, a završava se sa „ca".
Ali, kad to radi Sinan, onda je onaj iz publike ili slušalac kod kuće samo drugi glas. A osećaj je isti.
Moli ga preko Sinana, savetuje nju preko Sinana… Ljudima, dakle, treba zamena. Da neko uradi nešto umesto njih. Da se poistovete. Pa da puste i suzu i da iz njih iskulja sve ono što im se nakupilo na duši.
Sto odsto jedan od nas
Ih, pa to rade i Zdravko Čolić, Halid Bešlić, Šaban Šaulić… reći će neko. Tačno. Svi oni pevaju o emocijama, ti stihovi na papiru izgledaju lepo, u kafani pevljivo, publika uživa, vezuje se autore… Ali se Sinanu veruje.
Za sve druge pevače, ma koliko i njihove koncertne hale punili, jedan sloj stanovništva ne može reći da su deo njih. Nekako postoji distanca, ovi pevaju, ovi uživaju i to je to.
Sinan je, međutim, brat. On je kralj prezrenih i odbačenih. On je kao oni. I nije folirant.
„Nije smela pogrešiti, hteo sam je oženiti“ peva Miroslav Ilić, pa ponovi i rastegne stih „nije smela pogrešiti, hteo sam je o-ženi-ti“ i to je lepo za igranje u kolu uz višak alkohola i manjak brige. No, na njegovom licu ne vidi da on baš žali što je neka tamo snajka pogrešila, pa je nije oženio. Više je to doskočica — nemoj da plačeš na mom pragu, ’oće vrata da povuku vlagu.
Međutim, Sinan kad zapeva „još pamtim oko plavo, i sneni pogled tvoj“ onaj koji to sluša, pa taman i ne bio ljubitelj te muzike, poveruje da Sakić nije samo interpretator. A na „od kad sam se rodio, sreće nisam imao“ ga uzme za kuma, jer i telo Sinana Sakića pokazuje da je proživeo to što peva.
Elem, kad spojite Loznicu i Leskovac dobijete postpank muzički fenomen koji je razbucao mejnstrim obrazac one nekadašnje države. Sinan je uz muziku i tekstove južnjaka Miodraga Ilića premrežio državu takozvanim „orijentalom“. Reči ponekad i jesu patetične, talambasi se čuju u gotovo svakoj pesmi, ali sve to zajedno uz elegično pevanje ne izaziva gađenje.
To ne mora da se sluša, ne mora ni da se uživa, ali mora da se poštuje. Sem od strane onih koji stavove formiraju u zavisnosti od onih sa kojima trenutno sede za stolom.
Sve ostalo je istorija andergraund narodne muzike koju ovaj, na početku karijere, bubnjar ispisuje. I večeras će to učiniti na renovinarom stadionu Tašmajdan. Tradicionalno, ne znamo ni koji već put po redu.
I to, pazite, u komšiluku Pete beogradske gimnazije.
