Zašto je autor „Zlatnog runa“ i danas, četvrt veka otkako nas je napustio, književna vrednost višeg reda, neprevaziđen i neuporediv; da li je moguće odvojiti njegovo književno delo od kompleksnog društvenog, intelektualnog, pa i političkog Pekićevog mišljenja i angažmana; da li su etika i estetika izjednačene u ovom grandioznom opusu, jednom od najvećih u nacionalnoj književnosti: i konačno, kakve nam je poruke pisac ostavio za budućnost — neka su od pitanja na koje smo odgovore, pored gospođe Pekić, potražili i od univerzitetskih profesora, književnih kritičara i tumača Pekićevog dela — Petra Pjanovića, Jasmine Ahmetagić i Aleksandra Jerkova.
Obradovana i počastvovana time što je novi predsednik Srbije u inauguracionom govoru citirao misao njenog supruga, Ljiljana Pekić otkriva nam i kako joj je davno izrečena primedba mužu „ne bih radila za tebe ni za sve pare na ovom svetu“ došla zapravo kao mala osveta, budući da se samo njime i bavi u dve i po decenije dugom vremenu od Pekićeve smrti.
„Nisam ja ni neki stručnjak za to, ali, eto, Pekić mi je sve takoreći ostavio na tanjiru. Trebalo je to samo srediti. Za poslednih 25 godina naša ćerka Aleksandra i ja radimo na tome, a ono što je uradio on, jedan, mi ne možemo da savladamo za poslednjih četvrt veka. Još ima stvari koje nisu objavljene, to je prosto jedan neiscrpni rudnik zlata“, kaže Ljiljana.
Svedok nastajanja Pekićevog i obimom i dosegnutim vrednostima velikog dela, Ljiljana Pekić svedoči i sećanjem potvrđuje i ona izuzetna svojstva Pekićeve ličnosti, zbog kojih je, kako tvrdi Petar Pjanović, u moralnom smislu on i danas — mera vrednosti. Tako je i koncept lične slobode, jedna od opsesivnih tema Pekićevog stvaralaštva“, kako kaže njegova supruga, nešto sa čim se pisac rodio, što nije mogao da preuzme ili nauči, niti da od toga pobegne.
„Bio je takva priroda, uživao je u tome da sam sebi dokazuje koliko može da bude slobodan. A sloboda je bila važnija od svega, to je bilo ono za šta se i žrtvovao, zbog čega je često dolazio u konflikte. Čak mi se čini da su mu teškoće na koje je nailazio davale još više snage. Govorio je da bi se možda, kad bi sve išlo kako treba, malo uspavao i možda ne bi toliko radio. To što mu nisu objavljivali knjige, njemu samom bio je dokaz koliko zapravo on može svemu tome da se suprotstavi. Verujem da se čovek sa tim rodi. Sećam se da mi je jednom, kad sam se bunila zbog nekih ljudi rekavši da ne razumem kako su tolike kukavice, Pekić kazao da se ljudi rađaju hrabri, da to ne može da se nauči, niti to može neko da vam omogući. To je njegova glavna crta i mislim da je ona vidljiva, svuda i u svemu“, otkriva Ljiljana Pekić.
Za Jasminu Ahmetagić, Pekić je dokaz da čovek može da raste i kroz konflikte, za Jerkova da je reč o estetici koja se uzdigla do najviših visina etike, dok je za Pjanovića ono što vidimo u Pekićevom delu refleksija jedne istorije ideja, istorije duha ovog podneblja, i konačno, istorije srpske kulture.
Od ostalih događaja koji su obeležili proteklu sedmicu izdvojili smo:
Festival muzičkog dokumentarnog filma „Dok ‘n ritam“, o čijem drugom izdanju govori urednik filmskog programa DKSG Igor Toholj.
Kakvi su utisci posle spektakularno izvedene „Karmine Burane“, kojom je simfonijski orkestar RTS-a obeležio 80 godina postojanja — za „Orbitu“ otkriva šef dirigent ovog orkestra Bojan Suđić.
Da li će na Internacionalnom fudbalskom i muzičkom festivalu „Art fudbal“ Srpska fudbalsko-umetnička ekipa, koja ukupno broji 30 članova, dati sve od sebe da odbrani boje naše zemlje, i da li će naši glumci kao fudbaleri proći bolje nego u Montevideu, saznali smo u razgovoru sa članovima našeg tima.
Uoči premijere Pirandelovog komada „Tako je (ako vam se tako čini)“ koje se, u režiji Jagoša Markovića izvodi na sceni JDP-a, razgovarali smo sa glumicom Vesnom Stanković.
U „Orbiti“ saznajte i zašto je „Klub usamljenih srca narednika Pepera“ grupe „Bitlsi“, snimljen pre pola veka, za rok kritičara Momčila Rajina jedan od najuticajnijih albuma svih vremena…
