On nam kaže da se osveštavanje crkve slučajno vremenski poklopilo sa krajem njegovog mandata i da to nije tako tempirano iz nekih posebnih razloga.
„Sve ove godine slušao sam priču o tome kako pet okolnih sela nema crkvu i kako se ljudi muče za bilo koji crkveni obred i da idu čak 13 kilometara od Bajčetine, jer nekada nije bilo ni dobrog puta, ni automobila. I imao sam uvek na umu da bih ako mogu trebalo dve stvari da uradim za Bajčetinu, a to su put i crkva. I onda kako je vreme prolazilo put je svakako morao da prođe jednog dana, pa je on završen, a za crkvu sam znao da time možda ostavljam putokaz onima koji dolaze iza mene. Jeste to na kraju mandata, ali nije moglo brže. Crkva se gradi skoro četiri godine i tu ima još nešto malo posla, uglavnom u oslikavanju priprate, tako da bi negde možda u julu crkva bila apsolutno gotova. Vladika Jovan i Njegova svetost su rekli da crkva ne mora da bude potpuno gotova da bi bila osveštana. Tako da ću ja da je završim bez obzira na to što mi mandat ističe.“
Nikolić nam priča da je gradnja crkve ne samo simbolično vezana za selo, za pretke koji nikada tu nisu imali crkvu, nego je ona veza naroda, ljudi između sebe i ljudi sa bogom.
„A od prvog časa smo znali da tu ne bi bilo dovoljno vernika za klasičnu crkvu, pa smo tako Dragica i ja planirali od prvog časa da tu bude manastir. I vladika Jovan je formalno predložio sinodu, zatražio dozvolu, odobreno je da se tu formira manastir. To je za mene kao da se vraća život u selo, jer sa dolaskom monaha ili monahinja dolaziće mnogo ljudi, a onda će i svi oni koji su čak i rođeni u selu, a otišli u grad za poslom, pa ga sada nemaju, moći da ponovo razmisle o tome da dobre prihode mogu da ostvare i u selu zahvaljujući tome što se pojavio novi život i što je manastir počeo da funkcioniše.“
Povodom pojedinih negativnih komentara u javnosti, a kritikuje se čak i to što će patrijarh Irinej osveštati crkvu, Nikolić nam kaže:
„Ne razumem čoveka koji negativno komentariše izgradnju crkve. On treba da razmisli malo kakav je članak potpisao. Koliko god da me neko ne voli, ili da me njegov urednik, gazda, njegov nalogodavac, njegov politički vođa ne vole, postoje stvari oko kojih ne treba da se sporimo. Gradnja crkve ne treba da bude predmet spora. Ja nisam uzimao novac iz budžeta Srbije ili od nekog javnog preduzeća, pa da kažu zašto država nije dala novac na nešto pametnije. Ja sam taj novac sakupljao kao što su nekad monasi išli po svetu i kao što i danas ponekad monasi iz pojedinih manastira idu i to najčešće u Rusiju, ali sada već i u Zapadnu Evropu među naše ljude iz dijaspore i uz blagoslov igumana ili vladike skupljaju novac, pa time grade, doziđuju, popravljaju. Tako sam i ja imao misiju da uverim ljude da će to biti verovatno jedna od najlepših crkava u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da će manastir da živi i da ćemo moja porodica i ja neprekidno imati na umu da je tu težak život, da su i moji preci teško živeli, da monahe nećemo ostaviti sigurno na cedilu. Onaj ko me kritikuje zbog svega, pa evo i zbog gradnje crkve, neka se osvrne oko sebe, prvo šta je izgradio za sebe, a potom da li je ikada išta izgradio za druge.“
Na pitanje zašto njegov lik kao zadužbinara nije oslikan u crkvi i da li se plašio reakcije javnosti, Nikolić nam je otkrio:
„Ne. Priprata crkve nije još oslikana, ali će tu biti ktitorska ikona i na njoj će biti i moj lik. I to je potpuno kanonski, to nema veze sa komentarima i kritikama. Oni koji to komentarišu negativno i kritikuju, ne znaju pravila. Onda bi trebalo da kritikuju i kralja Milutina i sve Nemanjiće, one koji su bilo šta, bilo kada izgradili, što su stavljali svoj ktitorski lik. Kada ne bi bilo ktitorske ikone onda bismo odstupili od kanona. Ikona će sigurno biti postavljena, pa će moći da slikaju ono što žele da napadaju, a onda da ne pomisle slučajno da sam se ja uplašio bilo čega, uostalom za to je primer i kripta. Njegova svetost patrijarh Irinej mi je predložio da napravim kriptu u crkvi. Rekao je da je to potpuno u skladu sa kanonima, tako da ću ja to da ispoštujem.“
