„Upravo zvanični Damask ima sve veću teritoriju pod svojom kontrolom. Više od polovine, možda i do 70 odsto stanovništva, trenutno se nalazi u okrugu koji kontroliše zvanični Damask. S druge strane, DAEŠ se nalazi u ozbiljnom povlačenju, a takozvana prestonica kalifata, grad Raka, opkoljen je sa tri strane. Kada govorimo o takozvanim pobunjenicima, oni su u nekoj vrsti defanzive. Četvrta frakcija jesu sirijski Kurdi, koji su pre samog izbijanje oružanog sukoba bili delimično potlačeni. Kada je počeo građanski rat Kurdi su se ipak opredelili da na neki način sarađuju sa režimom u Damasku pošto su shvatili da su sve druge opcije još gore po njih“, kaže Starović.
Prema rečima našeg sagovornika, do deset odsto predratnog stanovništva Sirije činili su Kurdi, a teritorija koju su naseljavali bila su tri takozvana kantona na samom severozapadu Sirije — kanton Efri na samom severoistoku, kanton Cizre i između njih kanton Kobani. Oni su uspeli da prošire tu teritoriju, da spoje Cizre i Kobani ali Efri je ostao razdvojen pre svega zbog intervencije turske države i operacije „Štit Eufrata“.
„Kurdi nisu predstavljali veliku opasnost ni za jednu od strana u konfliktu, s obzirom da ne čine veliki udeo stanovništva i postali su vremenom omiljeni saveznik svih velikih geopolitičkih igrača, izuzev Turske, jer su se pokazali kao dobro oružje u borbi protiv DAEŠA-a. Stekli su naklonost i SAD i samog režima sa kojim su u nekoj vrsti saradnje, samim tim i sa saveznicima režima u Moskvi i u Teheranu“, objašnjava Starović.
Ključnu ulogu Kurdi imaju u oslobađanju samoproglašene prestonice kalifata — Rake. Starović smatra da će Raka verovatno pasti tokom leta a da bi se kao u Mosulu mogle očekivati i dugotrajne ulične borbe.
Međutim, i kada Kurdi budu oslobodili Raku, ona neće pripasti njima, već će je, prema nekim spekulacijama zapadnih medija, predati lokalnom stanovništvu arapsko-sunitskog porekla.
„Tu režim u Damsku vidi svoju šansu i da lokani saveti sarađuju s Damaskom, i da na neki način kroz posrednike preuzmu vlast nad Rakom“, kaže Starović.
Oslobađanje Rake važno je i simbolički, jer bi oslobađanje prestonice samoproglašenog kalifata bio udarac na propagandu DAEŠ-a. To je važan grad na toku Eufrata i oslobađanje bi otvorilo prostor da se deblokira grad Dejr el Zor i da se čitava dolina Eufrata do granice sa Irakom, a potom i ostaci iračke provincije Ambar, očiste od DAEŠ-a.
Na pitanje zašto bi Kurdi oslobađali Raku ako bi posle morali da je predaju lokalnom stanovništvu, Starović objašnjava da kod Kurda ne postoji ambicija da kontrolišu grad Raku jer je to veliki arapski grad s neznatnim brojem kurdskog stanovništva.
„Ali ako Kurdi žele da ostvare svoj politički cilj, a u ovom trenutku je realna neka vrsta autonomije i federalnog ili konfederalnog statusa, bilo bi im nezgodno da na svojim južnim granicama imaju uporište DAEŠ-a sa kojim su u ozbiljnom sukobu. Više im se isplati da ga oslobode, makar ga posle predali lokalnom stanovništvu jer će eliminisati ozbiljnu opasnost na svojim južnim granicama“, kaže Starović.
Kurda ima više od 30 miliona, to je narod indoevropskog porekla koji se nalazi u severnim oblastima bliskoistočnog prostora. Veoma sumorne istorijske okolnosti su uslovile da Kurdi nisu bili u prilici da u moderno vreme formiraju svoju nacionalnu državu na način na koji su to učinili svi okolni narodi.
„Kurdi su žrtve istorijskih okolnosti i osmanske vlasti i britanskog i francuskog kolonijalizma i jednog rigidnog nacionalizma moderne Turske Republike. Usled činjenica da u periodu kada je to bilo uobičajeno za druge države, 19. i 20. vek, oni nisu dobili državu do danas i ostali su jedna prilično neintegrisana nacija u etničkom, religijskom, kulturnom, društvenom, ekonomskom, političkom smislu“, kaže Starović.
Istoričar pojašnjava da Kurdi govore na nekoliko različitih jezika, da se ni međusobno ne razumeju, da čak moraju da koriste prevodioce. Lingvisti kažu da se definitivno radi o dva različita jezika.
Kurdi se nalaze u četiri različite države — u Turskoj, Iraku u Siriji i Iranu i imaju različite nivoe političkog organizovanja. U Iračkom Kurdistanu su tokom devedesetih godina dve političke partije bile u ratu u kojem je poginulo oko 5.000 ljudi i koji je rešen 1997. godine posredovanjem Vašingtona.
„Danas imaju koliko-toliko funkcionalnu autonomiju, njihov region na severoistoku Iraka uživa ogromnu autonomiju, neko bi rekao — država u državi. Ima samostalne policijske snage, administraciju, čak izdaju vize za ulazak, ekonomske odnose ostvaruju s Turskom“, kaže Starović.
Što se tiče sirijskih Kurda, na pitanje da li je to i njihov put Starović kaže da je to veoma teško reći ali ističe da je bitka za Kobani bila presudna i da su tada svi regionalni igrači, velike sile definisali svoju politiku prema Kurdima koja je na snazi i danas.
„Političke razlike Kurda su velike, vlada velika podvojenost ali ono što bi moglo da im uliva optimizam jeste to što su trenutno miljenici i zapada, i istoka što imaju neskrivenu podršku SAD, s druge strane i Moskva veoma blagonaklono gleda na njih. Prošle godine vodeća partija sirijskih Kurda svoju prvu kancelariju u inostranstvu otvorila je upravo u Moskvi. Ono što svakako ostaje problem jeste Ankara, ali uz posredovanje Vašingtona i Moskve može doći do političkog rešenja kojim bi Ankara tolerisala neku vrstu samouprave Kurda na severu Sirije“, kaže Starović.
