Teroristički napad u Mančesteru, koji je odneo 22 života, dogodio se u prostoru koji prima oko 10.000 ljudi, a obezbeđivalo ga je privatno obezbeđenje.
Jedna od svedokinja događaja je za britansku televiziju „Skaj njuz“ rekla da je primetila sumnjivu ženu, da ju je prijavila obezbeđenju, koje nije učinilo ništa.
Zlatno pravilo liberalizma glasi „što manje države“. Prevedeno na ekonomski jezik, to znači da država treba što manje da se upliće u ekonomske poslove svojih građana. Ovo pravilo primenjeno je i na obaveštajne službe, koje su mnoge svoje delove privatizovale.
Privatni bezbednosni sektor ima više dimenzija, kaže stručnjak za terorizam Milan Pašanski.
„Privatni sektor bezbednosti je vrlo širok, razuđen, može da poprimi različite modalitete. Od odbrambenog sistema, gde je u funkciji zaštite, do ofanzivnog, gde je u funkciji određenih egzekucija koje ne mogu da vrše državni organi, jer bi onda kompromitovali određenu vladu ili državu“, objašnjava Pašanski.
Angažovanje privatnih agencija za obezbeđivanje masovnih događaja problematično je, nastavlja on, jer u obezbeđivanju velikih skupova neophodna je saradnja sa obaveštajnim i bezbednosnim službama. To znači, kaže Pašanski, da postoji unapred određeni program, sa segmentima koji se prate i izučavaju. Veoma su važni bezbednosni parametri koje zemlje imaju i koje bezbednosne službe stalno prate i analiziraju.
„Privatne bezbednosne službe bi morale da popunjavaju prostor između onoga što rade profesionalci i života običnih građana. To su obično veliki skupovi koji podrazumevaju obimne mere obezbeđenja, ali najvažnije je da privatni sektor bude uključen u celokupnu proceduru i strategiju koju sprovodi državni sistem bezbednosti. Oni moraju da im daju instrukcije, da im odrede tačan delokrug rada i tako dalje“, kaže Pašanski.
Za obezbeđenje veoma važnih ličnosti i objekata obično se izbegava korišćenje privatnog obezbeđenja, dodaje on.
Privatizacija jednog dela bezbednosnog aparata bitno utiče na bezbednosnu situaciju u bilo kojoj zemlji, a činjenica da se radi o parapolicijskim ili paravojnim snagama, koje ne učestvuju u obaveštajnom radu, utiče na lagodniji osećaj terorista, kaže bivši jugoslovenski obaveštajac Božidar Spasić.
„To nisu ljudi od kojih teroristi mnogo zaziru, s obzirom na činjenicu da iza njih ne stoji država. Teroristi se jedino plaše države, i tu je razlika između privatnog i državnog vlasništva nad aparatom bezbednosti“, kaže Spasić.
Privatizacija bezbednosnih aparata započela je u Britaniji, proširila se na Ameriku, a kasnije i na druge evropske zemlje, objašnjava on. Sada postoji niz kompanija koje se bave bezbednosnim poslovima, ali one ne mogu da nadomeste ono što rade državne bezbednosne službe, tvrdi Spasić.
Zapadne bezbednosne službe smanjile su svoje aparate nakon završetka Hladnog rata, usredsredile su se na unutrašnju problematiku i sada ne znaju kako da se nose sa novim izazovima, kaže Spasić.
Delovi službi koji su privatizovani su oni koji su specijalizovani za obezbeđivanje ljudi, objekata i skupova, kao i razne parapolicijske i paravojne snage, ali oni nisu specijalizovani za borbu protiv terorizma.
„Iz tih razloga, mi koji smo se bavili obaveštajnim radom, kažemo da su sistemi danas bušni. Sada više ništa ne zavisi od obaveštajnih službi. Sve, zapravo, zavisi od terorista — da li će napasti ili ne“, kaže Spasić.
Saradnja između obaveštajnih službi sastoji se u razmeni obaveštenja. Međutim, privatizovani deo bezbednosnog sektora nema sa kim da deli obaveštenja. On, kaže Spasić, obaveštenja dostavlja vlasniku, koji obaveštenja iznosi na tržište — ili će ih prodavati državama ili će ih zadržati za sebe.
„Mislim da u ovom momentu, kada govorimo o Evropi, imamo potpuno raspadnute obaveštajne sisteme. Vidite da se deso da ’klinac‘ od 22 godine, koji još nije izgrađeni terorista, nego čovek koji uleti u masu i ubije 30 ljudi, a nakon toga policija saopšti da je imala podatke o njemu. Postavlja se pitanje — ako ste imali podatke, jeste li tu osobu držali pod kontrolom? Kada ste privatizovali deo službi bezbednosti, izgubili ste sistem kontrole“, objašnjava Spasić.
