Svakoj, a ne samo crnogorskoj opoziciji, čini se da bi bilo teško da ovakvu personu ukloni sa vlasti. Međutim, činjenica da se opozicija nije ujedinila na ovim presudnim parlamentarnim izborima kada se nije radilo samo o Milu i njegovom DPS-u već o budućnosti čitave države, nameće jedno drugo pitanje — da li je krivica u samoj opoziciji?
Predstojeći predsednički izbori u Crnoj Gori (2018) ponovo pokreću pitanje ujedinjenja i zajedničkog opozicionog kandidata, ali kako sada stvari stoje, od toga neće biti ništa.
Profesor Fakultet političkih nauka Miloš Bešić, za Sputnjik je taksativno naveo šta su, po njegovom mišljenju, problemi crnogorske opozicije, ali i u čemu je tajna Đukanovićeve vladavine.
On ističe faktore zbog kojih opozicija nema kapacitet da se ujedini, i naglašava da to traje od samog početka parlamentarnog života, od devedesetih, pa do danas.
Ovako profesor Bešić deli faktore podele unutar opozicije:
PRVI FAKTOR
— Snaga DPS-a i njihova uspešnost da proizvode podele u samoj opoziciji, što je i jedan od načina na koji oni operišu na političkoj sceni i održavaju moć svih ovih godina.
DRUGI FAKTOR:
— Krucijalna suštinska podela unutar opozicije je ideološka i programska. Postoje dve bazične grupacije: prosrpske i građanske. Građanska orijentacija, kada je reč o ključnom pitanju — spoljnoj politici Crne Gore i pitanju nezavisnosti koja od 2006. pa do danas deli Crnu Goru — na strani je DPS-a. Ta građanska opozicija teško može da sarađuje sa prosrpskom opozicijom koja se u ovim pitanjima nalazi na suprotnoj strani.
TREĆI FAKTOR:
— Dodatna podela je podela koja postoji unutar prosrpski orijentisanih stranaka. To je rezultat neodgovornog liderstva. Od devedesetih godina isti ljudi su na liderskoj sceni, a od izbora do izbora rezultati su sve lošiji. Dakle, ne dozvoljava se da dođe do smene generacije i da se stvore novi lideri na novim platformama. I najbitnije, bez tereta prošlosti, što bi moglo da napravi puteve ka ujedinjenju. Kada govorim o ovom trećem faktoru koji se tiče liderstva, tu pre svega mislim na činjenicu da se oni radije opredeljuju za preotimanje birača partijama slične provijencije, nego da imaju aktivnu mobilizaciju kojom bi proširili svoje biračko telo. Na kraju, tamo je struktura biračkog tela prilično stabilna i koja je u procentima izražena — 40 odsto DPS, 30 odsto prosrpske stranke i 15 odsto građanska opcija. Ta proporcija je od 2006. godine naovamo uvek ista, jedino se menja odnos unutar ovih blokova, gde se onda partijski lideri bore za glasove, a na kraju bazični procenti koji određuju pobednika, ne menjaju se, a jedini DPS, blok za sebe, nije time opterećen.
Šta to DPS ima što opozicija nema?
PRVO:
— Osnovni faktor stabilnosti je njihov lider, koji svojom političkom dominacijom i komunikacijom uspeva da se nametne kao nešto što je izbor građana Crne Gore.
DRUGO:
— Neverovatnu uspešnost da se u pravom trenutku promeni ideološka matrica. Milo Đukanović i DPS su bili prosrpska orijentacija do 1997. godine, od kada su potpuno promenili pol — postali stranka koja se zalaže za nezavisnost i kao takvi su dobili referendum 2006. Dakle, promenu ideologije i prilagođavanje. Njihova ideologija je vlast.
TREĆE:
— Za sve ove godine izgradili su snažnu organizaciju koja u izbornim utakmicama u „sivoj zoni“ regularnosti uspevaju da obezbede broj potrebnih glasova.
ČETVRTO:
— Neverovatno dobro izgrađenu veza između partokratije i tranzicione buržoazije. Oni su proizveli svoju tranziciju, vlasnički klasu, gde je dobijena snažna simbioza partijskog, tu mislim na DPS, i biznis sektora. To je velika sprega moći koja može i zna da utiče na glasače i koja vrlo efikasno može da mobiliše biračko telo, da teg prevali na njihovu stranu.
PETO:
— Ovo je možda i najvažniji faktor. U Crnoj Gori veliki broj građana živi u ruralnim sredinama sa niskim prihodima i niskim nivoom obrazovanja. Na takvu strukturu može da se utiče sa velikim brojem faktora, i za njih je DPS identifikovanje sa državom. Ako ste protiv DPS-a, onda ste protiv države. To je obrazac koji se zadržao iz doba komunizma pre svega usled činjenice da su ostali na vlasti kao naslednici komunističke partije, pa do danas.
