Obilaženje poluostrva delegacija je započela od čuvenog dečjeg odmarališta „Artek“ na obali Crnog mora, koje je decenijama bilo san miliona sovjetske dece. Taj san je za mnoge ostao neostvaren, a oni kojima se posrećilo, zapamtili su „leto u Arteku“ za ceo život. Iako je svaki pionir maštao da dobije „kartu“ za krimski kamp, ovde su stizali samo najbolji đaci, najtalentovanija deca.
„Artek“ je osnovan 1925. godine, u vreme kada je zemlja tek počela da se oporavlja od višegodišnjih ratova i krvoprolića. U prvo vreme centar je radio kao sanatorijum za decu obolelu od tuberkuloze, a potom je postao „vizit-karta“ pionirske organizacije Sovjetskog Saveza. Veoma brzo se za kamp pročulo i van granica zemlje, pa su počela da dolaze i deca iz drugih zemalja.
Život „artekovaca“ bio je ispunjen i raznovrstan, nijedan dan nije bio isti, a deca su u svojim dnevnicima, po pravilu, završavala stranice rečima: „Danas je, kao i uvek, bilo veselo“, „Završio se još jedan lep i interesantan dan“.
Svako dete je nosilo uniformu, a ta tradicija je sačuvana i danas. Biti „artekovac“ i danas je stvar prestiža.
Za većinu sovjetske dece dolazak u „Artek“ značio je prvi susret sa morem, jedinstvenu priliku da budu na obali i da nauče da plivaju, steknu nova poznanstva i prijateljstva i trenutke za ceo život. Odavde su odlazili u suzama, jer je to značilo da iza njih ostaju „najlepši dani njihovog života“.
Deci su u goste dolazili i mnoge poznate ličnosti: Leonid Brežnjev, Jurij Gagarin, Nikita Hruščov, Indira Gandi, Palmiro Toljati, Valentina Tereškova, Džavaharlal Nehru i mnogi drugi.
Jedna od počasnih gošći kampa 1983. godine bila je i desetogodišnja devojčica, Amerikanka Samanta Smit, koja je na Krim došla na poziv sovjetskog lidera Jurija Andropova, nakon što mu je napisala pismo i upitala ga — „Gospodine Andropov, da li ćete Vi stvarno napasti SAD?“.
O toj devojčici tada je govorio ceo svet, a mediji su je nazivali „malim mirotvorcem“, „najmlađim američkim ambasadorom“ u SAD i „ambasadorom dobre volje“ u Sovjetskom Savezu.
Sve je počelo 1982, posle Brežnjevljeve smrti, kada je na vlast došao bivši šef KGB-a Jurij Andropov, koga su američki mediji predstavljali kao veliku pretnju bezbednosti SAD.
Američki „Tajm“ je u to vreme objavio priču o tome kako je novi generalni sekretar Sovjeta „opasan za SAD“ i da je moguć rat između dve supersile. Kada je to videla, devojčica je rešila da napiše pismo u kome je izrazila zabrinutost zbog opasnosti od izbijanja nuklearnog rata. Htela je da zna i da li je on „za rat ili mir“ i zašto želi da „osvoji ceo svet“, ili barem njenu zemlju.
Vrlo brzo je dobila odgovor od sovjetskog lidera da „niko u SSSR-u, ni radnici ni seljaci, ni pisci ni lekari, ni odrasli ni deca, ni članovi Vlade ne žele ni veliki ni mali rat“, već samo „mir za sebe i za sve narode planete“. Zajedno sa odgovorom stigao je i poziv da poseti Sovjetski Savez.
Obišla je prestonicu i nekoliko sovjetskih gradova, a kažu da je rastajući se od novih prijatelja iz „Arteka“ napustila zemlju u suzama. Nikada se više nije vratila. Dve godine kasnije poginula je u avionskoj nesreći. Danas bi joj bilo 45 godina.
Sećanje na Samantu Smit — devojčicu koja je makar na trenutak otopila led između SAD i SSSR-a tokom Hladnog rata, i danas se neguje u mislima ruskih ljudi i pažljivo čuva u njenoj aleji u „Arteku“.
U čast glavnog pionirskog centra nazvane su i mnoge ulice u sovjetskim gradovima, a kamp je opevan u mnogim pesmama, ovekovečen u knjigama i filmovima.
Krajem šezdesetih on je već bio jedan od najvećih kompleksa za dečiji odmor u svetu. Imao je 150 zdanja, tri medicinska centra, bazene, studio za snimanje filmova i stadion sa sedam hiljada mesta.
Pionirski kampovi su u sovjetsko doba otvarani širom zemlje, a pred raspad SSSR-a bilo ih je oko četrdeset hiljada. Na prvom mestu, oni su otvarani kao lečilišta i odmarališta, a deca su tu vaspitavana u duhu patriotizma i kolektivizma.
U kampu su organizovani pionirski sletovi i održavale su se brojne sekcije. Decu su učili da plivaju, da fotografišu, recituju, da prave herbarijume i makete aviona i uopšte da šire vidike, stiču znanje i razvijaju kreativnost.
Jedno vreme mu je pretilo zatvaranje, posle raspada SSSR-a, ali se digla cela ruska elita da ga spasava.
Centar je iznova oživeo punim sjajem, nakon što se Krim vratio u sastav Rusije. Već u prvoj godini, posle krimskog proleća, odmaralište je prošlo veliku rekonstrukciju, a deca su se uselila u nove delove kampa: „Azurni“, „Ćilibarski“, „Jezerski“, „Morski“, „Rečni“. Svi su oni moderno dizajnirani i opremljeni.
„Artek“ i danas ostaje san mladih. Kao i u prošlosti, tu i dalje dolaze najbolji od najboljih.
„Poseta američke delegacije je prošla kao i svaka prethodna poseta predstavnika raznih međunarodnih organizacija i uopšte gostiju iz inostranstva. Ne bih rekao da je dolazak američke delegacije nekakav neobičan događaj. Sam projekat ’Artek‘ je međunarodni, i ovde dolaze deca ne samo iz Rusije već i iz mnogih drugih zemalja sveta, čak i iz daleke Australije. Kod nas dolaze i Englezi, i Amerikanci i svima pokazujemo kako ’Aretk‘ živi, a ’Artek‘ danas živi veoma dobro, i to ne može da bude neprimećeno. Deca koja dolaze kod nas su učesnici tematskih programa, međunarodnih takmičenja i konkursa. Od 40 hiljada dece, koliko će nas ove godine posetiti, više od hiljadu njih biće stranci. Doći će nam deca iz više od 50 zemalja sveta“, kaže za Sputnjik Aleksej Kaspržak, direktor Međunarodnog dečijeg centra „Artek“.
