Izborna kampanja na Kosovu i Metohiji još nije zvanično ni počela, a premijer nove kosovske vlade već je izbran —Ramuš Hardinaj. To prognoziraju i prištinski mediji i kosovski analitičari, navodeći da je „koalicija mira“ —Demokratski savez Kosova (LDK), Alijansa za novo Kosovo (AKR) i inicijativa „Alternativa“, nemoćna pred koalicijom „rata“ predvođena Demokratskom partijom Kosova (PDK), Alijansom za budućnost Kosova (AAK), Inicijativom za Kosovo (IK) i devet manjih partija.
U isto vreme, sve oči su uprte u pokret „Samoopredeljenje“, jer je ocena da bi oni mogli, ako zatreba, da budu ti koji će biti tas na vagi za buduću vlast. S obzirom na to da u ovom pokretu postoje i zagovornici rata i pristalice mira, ali i predstavnici civilnog društva — teško je reći kakva će biti njihova odluka.
Ovu izbornu borbu između dve koalicije mediji u Prištini već su nazvali „borbom pištolja i ruža“ („Gans end rouzes“). S druge strane, unapred određeni pobednik i koalicija koju predvodi su ne samo personifikacija rata na Kosovu, već i podsećanje Zapada na sopstvene „grehe“ koje je počinio podržavajući ih. Utoliko je manje shvatljivo zašto Zapad ovu koaliciju forsira, posebno ako se osvrnemo na činjenicu da sa te strane sveta učestalo stižu opaske da bi trebalo „zameniti“, političare sa Kosova koji su bivši pripadnici OVK.
No, ni pretnje koje u poslednje vreme stižu iz istih struktura OVK, a koje su uperene ka Zapadu — njihovom tvorcu — nisu bile prepreka da ih Zapada podrži. Pitanje je zašto? Ako je Zapad već unapred „odredio“ pobednika, da li opcija „mira“ ima bilo kakvu šansu?
Beljuj Bećaj, politikolog iz Prištine, kaže da su im šanse male, ali moguće. Dok politički analitičar Živojin Rakočević, bez mnogo razmišljanja ocenjuje da su one — minimalne.
Bećaj misli da će Haradinajeva koalicija imati prednost, a to nije plod samo njihovog rasuđivanja nego je „verovatno taj spoj napravljen sa strane“.
„Tu pre svega mislim na instance međunarodnih uticaja. Ovaj drugi blok verujem da će biti dostojan suparnik, i ne bih do kraja isključio mogućnost da posle izbora dođe do raspodele snaga koja bi na njihovu stranu dovela i ’Samoopredeljenje‘. Takođe, mislim da je za njih hendikep što im se ’Samoopredeljenje‘ nije priključilo pre izbora, jer prema našem ustavu, oni koji imaju koaliciju imaju i prednost u formiranju vlasti, što je još jedan hendikep“, navodi naš sagovornik.
Rakočević je uveren da koaliciji oko Mustafe pre svega nedostaje podrška u međunarodnoj zajednici. Ali ne samo to.
„Međunarodna zajednica u jednom delu tog spektra okupljenog oko Mustafe vidi naslednike komunizma koji ne mogu da donose brze odluke i koji poštuju nekakve forme, a Amerikancima to nikako ne odgovara. Oni hoće sve i sada i odmah. U ’Samoopredeljenju‘, s druge strane, nemaju krvi na rukama, i oni su mutacija onoga kako misle da je izgledala OVK. Tu je i taj tajkunski deo, koji međunarodna zajednica takođe u neku ruku ne želi, tako da su im šanse minimalne“, kaže Rakočević.
Tajkunski deo o kome Rakočević govori odnosi se na Bedžeta Pacolija koji slovi za jednog od najbogatijih Albanaca u svetu, ali i čoveka koji je imao odličan biznis pre svega u Rusiji.
Amerikancima upravo taj detalj iz njegove biografije bode oči jer imaju sumnje da bi se prodao za pare i ruske veze. S druge strane, Pacoli je jedini koji na Kosovu ne samo da priča već i naveliko radi. Gradi i zapošljava kosovske Albance, a to se ne sviđa ni nekim Albancima. Upravo tu leži i razlog zbog čega je Pacoli kao treći predsednik u istoriji Kosova bio ujedno i predsednik sa najkraćim rokom na tom funkciji svega mesec i nešto dana (22. februar 2011. — 4. april 2011.)
U prilog snage Haradinajeve koalicije ide činjenica koja na Kosovu odavano nije tajna, a to je da lideri partija okupljenih u ovoj „ratnoj“ koalicije imaju veze ne samo među kriminalnim strukturama već i u delovima koji se tiču odlaska bivših pripadnika OVK u borbe pod zastavom „Islamske države“. Tačnije rečeno, da kontrolišu i taj deo kosovskog društva čije povratnike sa sirijskih ratišta nazivaju i — „psima rata“.
