Glavnooptuženi za sprovođenje neuspelog puča u Turskoj Fetulah Gulen i odnos prema Kurdima ključne su stvari koje opterećuju odnose Ankare i Vašingtona. Gulen i dalje živi u Pensilvaniji, i SAD prosto do danas odbijaju da ga izruče. Istovremeno, drugo krupno političko pitanje za koje se ne nazire način na koji bi moglo da bude rešeno jeste kurdsko pitanje.
„Sve je snažnija operativno-logistička vojna podrška Sjedinjenih Američkih Država kurdskim snagama na severu Sirije za koje Turska, ne bez razloga, smatra da predstavljaju produženu ruku terorističke Radničke partije Kurdistana“, objašnjava Starović.
On kaže da ipak postoje druge teme u kojima postoji viši nivo razumevanju između Ankare i Vašingtona, pogotovu u prethodnim godinama. On podseća da su na početku sirijske krize 2011-2012. godine SAD i Turska imale identičan stav što se tiče, na primer, potrebe odlaska sa vlasti Bašara el Asad i njegovog režima, potrebe borbe protiv takozvane Islamske države (DAEŠ).
„Ali pitanje Kurda i operativne podrške je nešto gde će teško doći do zajedničkog sporazuma. Mislim da je i Vašingtonu kao i drugim važnim svetskim geopolitičkim igračima jasno da ipak Turska predstavlja najveću, najsnažniju silu u tom regionu, na severnom krilu Bliskog istoka, i da je upravo Turska ta koja može da podrži svaki sporazum, odnosno da može bilo koji sporazum koji se načini i da sruši. Dakle, bez aktivnog učešća Ankare nema političkog rešenja za Siriju“, kaže Starović.
Na pitanje kako će se razvijati odnos Amerike i Turske u NATO-u, s obzirom na različite stavove prema Kurdima, Starović kaže da Turska istorijski ali i trenutno predstavlja jednu od možda četiri ili pet najvažnijih država NATO-a i kaže se da je to nekakvo južno sidro NATO-a.
„Govorimo dakle o državi koja ima više miliona vojnika i ogroman, u poslednje vreme sve veći i sve snažniji, vojni potencijal“, kaže Starović.
Ukazuje i da ima nekoliko problema, a da je jedan i namera Turske da sebi obezbedi raketni sistem.
„Još 2013. godine Turska je pokušala da nabavi jedan sofisticirani raketni sistem od Kine, sistem Iks-Ku-9, koji je modifikacija ruskog sistema S-300 sa elementima sistema S-400, i to je naišlo na veoma negativne reakcije Vašingtona. Pre svega zbog toga što bi taj sistem bio raspoređen na teritoriji Turske ali izvan same mreže NATO-a. Do toga na kraju nije došlo, ali se sada dešava nešto što je po mišljenju Vašingtona još gore, a to su pregovori o nabavci ruskog sistema S-400, uz mogući transfer tehnologija. Veoma netipično i neuobičajeno — dakle da država, i to pogotovo toliko važna država NATO-a kao što je Turska, nabavlja takvu vojnu opremu iz jedne države koja nije članica NATO-a, mnogima je i rival kao što je Ruska Federacija“, kaže Starović.
