Paradoksalno, ishod bi mogao da bude isti kao i sa Le Penovom u Jelisejskoj palati — kolaps Unije. Samo uz dužu agoniju.
Bila je to sjajna marketing operacija: imao je iza sebe podršku čitave briselske svite, ali i ključnog stuba EU Angele Merkel i bivšeg američkog predsednika Baraka Obame. Nije ni čudo, jer je pobeda Makrona bila važna ne samo za izbor puta kojim će krenuti Francuska, već i za budućnost EU, kao i za njen odnos sa SAD. Pobedio je pod parolom „za više Evrope“, a u prvom govoru po preuzimanju dužnosti obećao je da će EU biti „reformisana i obnovljena“. Lako je obećati, ali više je faktora koji ukazuju da su to samo pusti snovi.
Na unutrašnjem planu pred Makronom su brojni izazovi: izbori su pokazali da je zemlja podeljena. Za Makrona je glasalo više od 20 miliona birača, ali još veći broj, oko 26 miliona, čine oni koji ili nisu izašli na izbore, ili su glasali belim listićima, ili su podržali njegovu suparnicu. Ništa manji problem je što je novi francuski predsednik pobedio više zahvaljujući glasanju protiv Le Penove, nego svom programu, koji nije bio jasno definisan i predstavljao je šaroliki levo-liberalni „mišmeš“ ideja. Slika nije jasnija ni nakon rebrendiranja njegovog pokreta „U marš“ u partiju „Republika u maršu“.
Makronov hendikep je, dalje, što nema jasnu političku bazu ni partijsku zaleđinu i logistiku, a ni dovoljno vremena da je konsoliduje s obzirom da već u junu predstoje parlamentarni izbori. Otuda će mu biti teško da se izbori za većinu u Parlamentu koju bi mogao nazvati svojom. Analitičari već proriču prekompoziciju francuske političke scene — sa dve na barem četiri ključne partije, što će kao rezultat imati oslabljenog predsednika. To bi, štaviše, moglo da označi kraj Pete republike, perioda započetog 1958. godine usvajanjem novog Ustava koji je značajno ojačao predsednička ovlašćenja.
Pritom, jadno stanje francuske privrede — stagnacija umesto ekonomskog rasta, bez posla četvrtina mladih, javni dug težak više od 2,2 biliona evra, što čini 98 odsto BDP — nameće potrebu dubokih reformi koje podrazumevaju bolna smanjenja troškova na račun socijalnih mera. Treba li podsećati da su pokušaji reformisanja francuske ekonomije umeli skupo da koštaju mnoge predsednike i premijere te zemlje?
A predsednik oslabljen na unutrašnjem planu teže će moći da se nosi i sa spoljnopolitičkim izazovima, pa i sa onim unutar EU. Ključno pitanje je kako će funkcionisati osovina Nemačka—Francuska. Nije slučajno što će Makron u prvu inostranu posetu ići — u Berlin.
Međutim, iako se smatra da je francusko-nemačka saradnja primer za ugled, stvarnost je nešto drugačija. Berlin odavno traži da Pariz sprovede reformu privrede, a imao je primedbe i na protekcionizam i intervencionizam francuskog rukovodstva, objedinjavanje francuskih kompanija u velike koncertne i finansijsku podršku kompanijama koje su bile na ivici bankrotstva. Francuzi nisu previše revnosni ni u sprovođenju dogovora postignutih na nivou EU, recimo onog o kvotama za ribarenje. Nisu se previše pridržavali ni evropskih kriterijuma koji se tiču javnog duga i deficita budžeta, ali za ono što je Grčku ili Portugaliju žestoko kritikovao, u maniru dvostrukih aršina, Brisel je Francuskoj gledao kroz prste.
Ipak, iako Nemci ne žele da plaćaju za druge koji žive na kredit, u Berlinu su svesni da bez Francuske ne mogu, posebno u času kad evropska porodica preživljava krizu identiteta, bori se sa migracionom krizom i sprema za posledice „bregzita“. Ali ukoliko Makron ne uspe da reformiše Francusku to bi moglo da ugrozi celokupan ekonomski koncept evropske zajednice. Osim toga, u Nemačkoj nema previše simpatija za neke ideje koje je za EU Makron izneo tokom predizborne kampanje, kao što je uvođenje dužnosti evropskog ministra za ekonomiju i finansije koji bi upravljao specijalnim budžetom evrozone.
Još 1949. godine tadašnji američki državni sekretar Din Ačeson zaključio je da se ključ za evropsku integraciju nalazi u rukama Francuske. Ta ocena nije ništa manje aktuelna ni danas. Nekadašnji francuski predsednik Fransoa Miteran rekao je da je Evropa budućnost Francuske i 1987. godine je razradio zakon o jedinstvenoj Evropi kojim je vratio dinamiku evropskoj zajednici. Iako Makron nagoveštava da će pokušati slično, zasad nije jasno ni šta, ni kako, niti hoće li mu nova konstelacija Parlamenta dati dovoljno manevarskog prostora za to, kao ni hoće li biti sluha za njegove predloge u EU.
Bivši britanski premijer Dejvid Kameron takođe je počeo mandat sa idejom reformisanja EU, zalaganjem za „više Evrope, ali manje Brisela“. Završio ga je ostavkom nakon referenduma na kojem su se Britanci izjasnili za izlazak iz EU. Hoće li Makron ponoviti Kameronov put?
