Znaju dobro u Vašingtonu, Berlinu, Briselu i Londonu da ne postoji nikakva realna šansa da Albanci objedine sve teritorije na kojima žive i da prošire „imperiju crnih orlova“ do predgrađa Niša.
Potpuno je jasno svim vodećim centrima moći da albanski narod ne može da ostvari viševekovni san — ujedinjenje Albanije, Kosova, delove Crne Gore, Makedonije i juga centralne Srbije — bez nove velike klanice na Balkanu.
Nema nikakve dileme i da bi obnovljeno krvoproliće u ovom delu Evrope žestoko uzdrmalo Stari kontinent, načelo granične šavove mnogih zemalja, ohrabrilo separatiste, definitivno srušilo san o integraciji balkanskih zemalja u EU, probudilo svakovrsne političke ekstremiste.
Nema sumnje da bi, u istom trenutku kad bi Albanci dobili „zeleno svetlo“ i praktično započeli realizaciju paklenog sna, narod Republike Srpske u istom danu dobio legitimno pravo da zahteva ujedinjenje sa Srbijom.
Geostrateški je potpuno logično da ni Trampu ni Putinu ni Erdoganu ni Angeli Merkel ne može da odgovara otvaranje još jednog vrelog fronta na kome će da obaraju ruke, u trenutku kad su već u „klinču“ u Siriji, Južnom kineskom moru, Severnoj Koreji, Ukrajini…
Očigledno je i da Beograd danas ima mnogo više saveznika u svetu nego devedesetih, a da je Putinova Rusija, kao partner i istinski zaštitnik nacionalnih interesa Srbije u globalnim svetskim gibanjima, sada neuporedivo moćnija nego krajem prošlog veka.
Činjenica je da o „Albaniji do Niša“ ne govore javno ni zvaničnici Tirane ni Prištine, kao ni predstavnici relevantnih međunarodnih organizacija, uticajnih zemalja, respektabilnih internacionalnih foruma koji se bave ovim delom sveta.
Primećujemo, o stvaranju etničke države svih Albanaca i cepanju država Balkana govore politički olinjali i beznačajni Vilijam Voker, režiser Račka, zbog koga je bombardovana SR Jugoslavija, oslobođeni terorista Ramuš Haradinaj, koji se tom ratničkom platformom priprema za kosovske izbore, lokalne kabadahije iz Preševa i Bujanovca, kao i pojedini zapadni „spin doktori“ koji povremenim napisima u uglednim medijima potpiruju vatru i njuše balkansku krv.
Pa šta je onda pozadina priče o Velikoj Albaniji kojom se zastrašuju Srbi, Makedonci, pa i deo Crnogoraca, a podižu očekivanja i bude nade albanskih ekstremista od kojih su mnogi naoružani do zuba?
Kosovo!
Bacanjem u oči prašine o Albaniji do Niša, neko želi da poruči da je nezavisnost Kosova zaokružena, neupitna, definitivna, a da je sada tema jug centralne Srbije.
A nije!
Neko želi da se Beograd pomiri sa činjenicom da je Kosovo država, a da će, ako Srbija i konačno ne prihvati tu „zacrtanu“ istinu, doći na red i dalje komadanje njene teritorije.
A neće!
Očigledno je — briselski pregovori su propali. Albanski lideri u Prištini su duboko i nepomirljivo posvađani. Projekat ostvarivanja nezavisnog Kosova udario je u zid i više nema značajnog napretka ukoliko Beograd ne pristane da pređe „crvenu liniju“ i praktično ne prizna lažnu državu.
Posrnuli Brisel više nema aduta ni štapova ni slasnih šargarepa da prisili Srbiju na konačne ustupke koji bi značili da je Kosovo nezavisno.
Zato je potrebno da „narastu apetiti“. Da se podignu ulozi. Da neko u Beogradu kaže: „Dobro, Kosovo je izgubljeno, dajte da spasavamo ostatak Srbije dok i njega nismo izgubili“.
To je naivna i pročitana igra. Niš je Srbija. Preševo je Srbija. Bujanovac je Srbija. Kosovska Mitrovica je Srbija. Gračanica je Srbija. Kosovo je Srbija!
Tako kaže Ustav. Tako kaže Povelja Ujedinjenih nacija. Tako kažu sve norme važećeg međunarodnog prava. I tako će biti sve dok se Beograd sam ne odrekne svoje južne autonomne pokrajine, nad kojom je faktički izgubio suverenitet 1999. godine.
A Velika Albanija? To je samo jeftin blef. Ne nasedajmo.
