Pečat kneza Strojimira izrađen je od zlata. U to vreme, ljudi su zlato ugrađivali, ili su od njega gradili temeljne simbole svoga postojanja i napretka. Zlato je više bilo sredstvo traganja za smislom, nego predmet pohlepe.
Takav odnos ljudske civilizacije i zlata sažet je u mitu o zlatnom runu. Grupa nesavršenih ljudi čini — junačkim podvizima, lukavstvima, surovostima (uobičajenim u ono vreme) — herojska dela kojima dokazuje svoju posebnost, svoj identitet. Zlatno runo nije bilo potrebno Jasonu da bi se obogatio, nego da bi dokazao, sebi i drugima, da je ono što jeste.
Drugačiji odnos ljudi i zlata dat je u priči o zlatnom teletu, koju su majstorski aktuelizovali Iljf i Petrov. Tu je zlato predmet žudnje, niskih strasti, izaziva pohlepnu sebičnost, njegov sjaj zaslepljuje ljude i ne daje im da vide bilo šta drugo.
Danas, pečati se prave od drveta, sa gumenim izgraviranim delom. Međutim, suštinski pečat današnjeg vremena takođe je napravljen od zlata — kao i onaj kneza Strojimira — ali od zlata zlatnog teleta. Ono je taj pečat. Postavljeno je kao mamac, ali ga Mojsije ne može raspršiti u prah, jer je virtuelno: današnja manipulacija zlatnim teletom nudi samo varku, varljivi sjaj nečega što se svakog časa, na berzama, može pretvoriti u blato — da bi se opet moralo trčati za zlatom koje će varljivo zasjati u svetloj tržišnoj budućnosti. U suštini, zlata ni nema. Današnji Jason ide s kraja na kraj sveta zbog marketinga, i da bi usput nekoga opljačkao.
Drugim rečima, zlato i smisao više nisu povezani. Kakav smisao, kakvi bakrači! — kaže ovo vreme — tržišna trka je i cilj i smisao čovekovog rada i postojanja.
Zato je prirodno da ni poezije nema na obzoru današnjeg vremena. Ono nema ništa protiv nje. Naprotiv. Nikome ne pada na pamet da knjige poezije zabranjuje, da pesnike hapsi ili, ne daj Bože, ubija. Može da piše ko šta hoće, kako hoće i koliko hoće. Može to i da objavljuje, ako ima novca za štampu. Ako nema — neka se zaduži, vratiće dug kad proda knjigu i još će mu ostati za hleb. Ne može da proda! Pa, zašto onda to radi!? Zašto neko nešto radi, ako zna da ne može da zaradi?
Zbilja, iz vizure današnjeg vremena, potpuno je nejasno zašto pesnika još ima, osim u ludnicama. Kako fini mehanizmi tržišta, mnogo efikasniji od cenzura i zabrana, nisu postavili stvari na svoje mesto?
Jer pesnika ima. Drži ih nešto mnogo jače od tržišnog uspeha.
Tajna je u — zlatu. Poezija ne donosi novac, on se oko nje ne vrti, ali kroz nju je provučena jedna trajna zlatna žica. Ona nas vraća pečatu kneza Strojimira, njegovom temeljnom zlatu, zlatu kao simbolu čovekovih vrednosti.
Srpska poezija odavno je napipala takvu suštinu zlata u spoju sloboda zlatna. Zlato kao glavna materijalna vrednost objašnjeno je slobodom kao vrhunskom duhovnom vrednošću. I obratno. Zlatno runo nasuprot zlatnom teletu.
Ne znam kako bi i koliko bi danas bio prihvaćen poziv da se žrtvujemo za krst časni i slobodu zlatnu, ali znam da je sloboda nasušna potreba i Srba, i svih ljudi na svetu. Mnogo je danas priče o slobodi, a slobode je malo. Od buke te priče, roblje ni ne primećuje da je roblje — srećno što sedi uz televizor i pivo, i ne mora da ide u gladijatorske arene. Glasnogovornici ovog vremena čak i tržište — vajkadašnje, uobičajeno ekonomsko ponašanje — pretvaraju u ideologiju slobode, da se ne bi primetilo da je reč o širenju moći moćnih, a ne o širenju slobode svih.
Poezija je optimalan, i tih način upražnjavanja slobode. Zato što je stvaranje, obdelavanje života u rečima, kultura. Zlatni pečat slobode održao je poeziju u vremenu, i ovom. Poezija neće nikoga najesti i napiti, ali bez slobode, koju ona otvara, ne može se živeti. Tako je i srpska poezija oglašavanje slobode jednog malog naroda, i njegov vapaj za mitskom slobodom zlatnom.
Pečat vremena, takođe je, ako dobro razumem, načinjen od zlata slobode, koje dokazuje da smo ono što jesmo, i zato je sasvim prirodno što je danas otisnut na jednu knjigu poezije.
(Reč na dodeli nagrade „Pečat vremena“ za knjigu „Bol“. Nagradu dodeljuje nedeljnik „Pečat“)
