Na upravo završenim predsedničkim izborima u Francuskoj kandidat centrističkog pokreta „U marš“ i vladajućih probriselskih liberalnih elita, Emanuel Makron, osvojio je oko 66 odsto glasova i tako postao deveti predsednik Pete republike, ubedljivo porazivši protivkandidatkinju, liderku evroskeptičnog i suverenističkog Nacionalnog fronta Marin le Pen, koja je osvojila oko 34 odsto glasova birača.
Spolja gledano, Makronova pobeda zaista deluje kao veliki, neverovatan trijumf vladajućeg establišmenta i njegove mobilizacije svih mogućih resursa, pre svega materijalnih i medijskih. Izvlačeći pouke iz slučaja sa Hilari Klinton, oligarhijska kuhinja je, kao odgovor na ogromnu nepopularnost odlazećeg predsednika, biračima servirala mlađu, energičniju, još neistrošenu, našminkaniju, šarmantniju i lepuškastiju verziju — Fransoa Olanda. Izborom Makrona je, defakto, započeo drugi Olandov mandat.
Da li je ovo uistinu kraj populističkog talasa koji je zahvatio Evropu i svet 2015. i 2016. godine? Može li liberalna oligarhija u Francuskoj i Evropi mirno da spava narednih pet do deset godina? Đavo, koji nikada ne spava, obično se krije ispod površine i u detaljima.
Naime, ako se uzme u obzir činjenica da je izlaznost u drugom krugu, koja je po pravilu do sada uvek bila veća u odnosu na prvi krug, na ovim izborima bila 74,62 odsto upisanih birača, što je druga najmanja izlaznost još od izbora davne 1969. (68,88 odsto), kao i još frapantnija činjenica da je četiri miliona birača (11 odsto izašlih) ubacilo beli ili nevažeći listić, to bi, u svakom iole civilizovanom i demokratskom društvu ili društvu koje pretenduje da to bude, uključilo crvenu lampicu.
Ukupno 5,5 miliona ljudi, u staroj demokratiji kakva je Francuska, nije imalo ove 2017. godine za koga da glasa ili, što je možda malo verovatnije, još nije u ovoj fazi bilo spremno da pređe Rubikon zvani „glasanje za Nacionalni front“, usled još prisutne jake stigmatizacije te stranke, naročito među najstarijom populacijom, još iz vremena dok ga je vodio Žan-Mari le Pen. Nije izvesno da će se dobar deo njih, ako ne i većina, tako ponašati i za pet godina.
Ovaj negativni imidž Nacionalnog fronta kao da je negde u podsvesti imala i Marin le Pen, koja na ovim izborima nije trčala sprint, već mnogo izvesnije — maraton. Za samo šest godina, koliko je na čelu stranke, vodeći politiku njene „normalizacije“, uspela je da sa 3,8 miliona birača (10 odsto), koliko je Nacionalni front imao 2007. kad je njen otac poslednji put bio predsednički kandidat, dođe do 7,6 miliona osvojenih glasova, uđe u drugi krug i u njemu dobije već pomenutih 10,6 miliona. To je skoro dvostruko više u odnosu na istorijski maksimum (5,5 miliona), do koga je mogao da dobaci njen otac 2002. godine protiv Žaka Širaka.
Ono što bi, pri svemu ovome, trebalo naglasiti jeste da je njen rejting sredinom marta, pre uspona radikalnog levičara Žan-Lika Melanšona i „povratka u igru“ republikanca Fransoa Fijona krajem marta i tokom aprila, u anketama bio na vrhuncu i iznosio je 27 odsto. To u odnosu na oko 36 miliona birača, koliko otprilike i glasa na francuskim izborima u proteklih deset godina, iznosi 9,72 miliona. Ako se tom broju doda i razlika od 900.000 birača (2,5 odsto), dobija se konačnih 10,6 miliona, oko 29,5 odsto, koliko je iznosio njen rejting (29-30 odsto), u novembru, pre kampanje, i uoči prajmarisa konzervativaca i izbora Fijona, tvrdog, posvećenog katolika, kao kandidata.
Radilo se, dakle, o privremenom gubitku birača, nikako o trajnom. Tih nimalo beznačajnih do 30 odsto u ovom istorijsko-socijalno-ekonomsko-političkom trenutku je bio plafon za Marin le Pen.
Dakle, strah od promene i neizvesnosti, ali i još prisutna negativna slika o Nacionalnom frontu su na ovim izborima nadvladali gnev i nezadovoljstvo Francuza sadašnjim stanjem u zemlji. Usled odlaganja reformi u pravcu liberalizacije tržišta kapitala i „fleksibilizacije“ tržišta rada (čitaj: smanjivanja poreza za najbogatije, smanjivanja radničkih prava i obaranja cene rada), a čije ubrzano sprovođenje najavljuje novoizabrani predsednik, nezadovoljstvo još nije dostiglo onaj stepen prisutan kod britanskih i američkih birača 2016. godine. Figurativno rečeno, voda još nije došla do grla, već je otprilike negde blizu visine grudi, ali sa tendencijom rasta.
Francuska se, kao država i kao društvo, zapravo, uslovno rečeno, nalazi tamo gde su se i Velika Britanija i SAD nalazile u periodu od 2010. do 2012. godine. Strukturni problemi francuskog društva, pre svega ekonomski i identitetski, jesu takvi da se ne mogu rešiti u okviru postojeće (neo)liberalne, kako ekonomske, a još više društvene, paradigme. Naprotiv, mogu se samo pogoršati.
Ekonomska liberalizacija će svakako dovesti do bržeg zapošljavanja i smanjenja nezaposlenosti, ali će produbiti socijalni jaz, kako na nivou bogati-siromašni, tako na nivou provincija-centar.
Sa druge strane, francusko društvo, sa svojim inkluzivnim građanskim nacionalizmom, sve više se, usled nekontrolisane imigracije rasno, etnički, verski i kulturno bitno različitih „drugih“, suočava sa sve većim, reaktivnim, etničkim nacionalizmom starosedelaca, belih hrišćana. Liberalna oligarhija i Makron kao njeno oličenje, sa shvatanjem čoveka kao isključivo „ekonomske životinje“, atomiziranog pojedinca i potrošača, po mogućstvu potpuno operisanog od svake vrste ideniteta, ne da ne mogu da reše ovaj problem, nego nisu u stanju da ga razumeju.
Upravo će svi ti razlozi, kao i činjenica da će jedan dobar deo birača starijih od 65 godina, koji pamte „stari“ Nacionalni front, do 2022. „otići sa scene“, a da će najveći deo birača srednje, pa i mlađe generacije, kod kojih je Marin le Pen napravila ključni proboj, i dalje biti tu, stvaraju pretpostavku da Nacionalni front te 2022. godine postane ozbiljna, ako ne i jedina kredibilna alternativa, i da se Marin le Pen ili Marion Marešal le Pen, kako je duhovito primetio jedan od komentatora ovih izbora, „prosto prošetaju“ do Jelisejske palate.
Francuski birači su, uprkos tome što je strah nadvladao gnev, vladajućim elitama dali još samo jednu, možda i poslednju šansu, a sa njom i — žuti karton. Da li će elite to shvatiti ili će, uljuljkane u ostvarenoj pobedi, do 2022. godine krckati „pozajmljeno vreme“ koje su dobile?
