Čovek koji se rodio kao pobednik, samo je bio niži, ponovo je u žiži. Javnosti. To je i svojstveno za ljude Đorđevićevog karaktera. Tačnije, oni sa manjkom kičme konstantno pokušavaju da svoj defekt predstave kao tuđi manjak. Ne uspeva im. Decenijama.
Hipotetičko pitanje hoće li ostati selektor, alarmiralo je Srbiju koja oseća „nešto u vazduhu“. Đorđević je, naviknut na tenzične situacije, hladnokrvno odgovorio.
Evropa pod nogama
Sedam miliona građana Srbije moralo je da trpi okove u vidu sankcija Ujedinjenih nacija, a košarkašima u naponu snage je oteto pravo da se bore na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. i da, tvrde mnogi, pobede američki „drim tim“ u utakmici milenijuma.
Tri godine kasnije, preko specijalne pozivnice za kvalifikacije, plasirali su se na Evropsko prvenstvo u Atini 1995. Tamo su, ponajpre, zahvaljujući trojkama Aleksandra Đorđevića, postali prvaci, a Đorđević je krunisan kao Sale Nacionale.
Ostalo je istorija. Nezavršena, jer je ovaj čovek kod koga ne postoji reč „ne može“ još ispisuje. Naime, Đorđevićevo geslo je potpuno suprotno onom Kubertenovom „nije važno pobediti, važno je učestvovati“. Važno je pobediti. Zato i smeta.
Na mestu selektora Srbija je uvek imala vrhunske trenere, pa i ona epizoda sa Zoranom Slavnićem biće upamćena po nekoliko mladih igrača koje je Moka uveo u seniorski tim, a danas su okosnica reprezentacije. Međutim, za razliku od Dušana Ivkovića i Želimira Obradovića, Đorđević na raspolaganju ima neuporedivo manje velikih košarkaških imena, ali mu je ekipa tim. On im je i selektor, i kapiten i pre svega idol.
Kad vam čovek koji je, i to više puta, davao odlučujuće trojke u poslednjim stotinkama finalnih mečeva kaže da možete da pobedite, onda stvarno poverujete u to. I pobedite. To je onaj kvalitet više koji sport, a košarku posebno, odvaja od matematike i svrstava u filozofiju.
Otkazivali su i ranije igrači učešće u reprezentaciji — što ako nije za osudu, jeste za prekor — ali je u Saletovom slučaju primetan uticaj „igrača“ van parketa na igrače koji bi rado bili pod zastavom Srbije. Odoleva.
Da javnost nije imuna na osporavanje ovog čoveka, pokazuje i njihova bojazan da će ostati bez selektora posle najave Svetislava Pešića da će se Đorđević posvetiti klubu. Zabuna je nastala jer je Kari — Srbin koji je sa reprezentacijom Jugoslavije pobedio američki „drim tim“ — samo glasno razmišljao o interesima Bajerna, u kome je predsednik.
Kapitulacija nije opcija
Svakako, javnost nije zamerila Pešiću, koji se odmah oglasio i pojasnio svoj stav, već se narogušila zbog onog osećaja u vazduhu da Đorđević smeta onima koji su navikli da im se klima glavom.
„Nemam portparola“, reagovao je Đorđević i time rekao daleko više od ove dve reči.
Prvo, da je čovek ekipe, ali da ratuje sam. Drugo, da neće sedeti i kontemplirati kad se oglase i oni manje dobronamerni od Svetislava Pešića. Treće, da je reprezentacija iznad svega.
Gestovi poput ovog nisu novost kad je reč o Aleksandru Đorđeviću.
Svojevremeno se nije našao na spisku reprezentativaca velike Jugoslavije.
Otputovao je u Pariz sa suprugom, ali se posle samo jednog poziva spakovao i vratio.
Kao da je vojnik. Takav čovek može od onih kojima komanduje da traži sve. Jer ličnim primerima tera na poslušnost.
Ne bojte se. Čovek koji je navikao da pobeđuje, ne može da izgubi. Bela zastavica u njegovom slučaju ne postoji.
Sve je ostalo, namerno ili incidentno, garnirung.
