Da li je jača želja za uživanjem u gledanju Lenine lepote i ženstvenosti ili za njenim glasom i džez-pop stilom koji je učinio prepoznatljivom, manje je važno u odnosu na činjenicu da je, kako Lena kaže za Sputnjik, ovde reč o — njenoj muzici.
„Ova pesma mi je posebno važna, jer je u pitanju moja muzika. Do sada su me uglavnom slušali u obradama. Pokazalo se da je vreme da krenem ozbiljnije da je radim, budući da je godinama pišem i da imam ’brdo muzike‘. Divno je što je ’Zauvek‘ ovako došla do publike, to je za mene neka lepa, nova energija.“
Kada ste birali džez, da li ste preuzeli i deo rizika, budući da to nije komercijalna muzika niti ona koja se često može čuti na radiju?
— Stil bira vas, a ne obrnuto. Nisam imala izbor, jednostavno, to sam najviše volela. Kada sam upisivala akademiju smatrala sam da je muzički mnogo ozbiljnije da izučavam džez, a i po senzibilitetu mi odgovara. Naravno, to ne znači da ne mogu da radim i drugačije, komercijalne projekte, kao što sam uradila Bajaginu muziku.
Govorite o albumu „Džezeri“, ali tu su još dva, od kojih je „San“ bio jedan od najprodavanijih na našim prostorima…
— Za mene je to bilo neverovatno iskustvo. Tek tri-četiri godine od kada sam počela da se time bavim, na koncertu u Domu sindikata na kom smo promovisali „San“, sala je bila puna. I tad sam shvatila da publika, ipak, postoji.
Koliko vam je nastup u filmu „Profesionalac“ — čuvena scena vi i Bajaga pevate „Pada vlada“ — pomogao da se sazna za vas, da vas ljudi upamte?
— Zanimljivo je da me je malo ko kasnije povezivao sa tim. To je bila. 2003. godina, tek sam bila upisala fakultet i uglavnom boravila u inostranstvu… Ali, eto, ostao je taj song koji je i danas lep. Kao i većina Duškovih pesama, i ona je dobra, upečatljiva i jedan je od nosilaca filma. Danas joj se vraćaju zato što je tekst takav, što je naravno jedno zavitlavanje i ja to nikad nisam ozbiljno shvatala. Mi smo se tako dobro provodili dok smo snimali, za mene je to bila fantastična epizoda jer sam prvi put bila u prilici da budem deo takve produkcije. Mene gluma nikada nije zanimala, niti me je zanimalo da radim bilo šta mimo muzike, ali bih volela da se u budućnosti tako nešto ponovi. Danas ljudi u tom filmu ni Bajagu sa onim brkovima ne prepoznaju, a kamoli mene…
Šta je ono ispod čega muzičar poput vas ne ide? Šta mora da ima pesma da bi bila vaša?
— Volim pesme koji imaju i nose nešto drugačije, neki štos. Nešto što mi je estetski zanimljivo i stilski blisko. Sa pesmom vam je kao i sa garderobom. Šta birate da obučete? Samo ono što vam se sviđa, što smatrate da je dobro skrojeno, da je zanimljivo, lepo, da vam odgovara, dobro stoji. Bilo je puno pesama koje su mi nuđene, ali se dešavalo da ne mogu da se povežem sa tekstom, jednostavno, ne desi se. Volela bih da i ubuduće radim ono što uspeva da me zagolica, što drugima možda i nije jasno na prvi pogled. Sećam se da za album „Džezer“ uopšte nisam imala veliku podršku, mislim da je i sam Bajaga bio zabrinut, ali ispalo je tako da smo prvi tiraž rasprodali za mesec i po dana.
Jedini ste muzičar sa ovih prostora koji je pozvan u Britaniju da prisustvuje dodeli muzičkih nagrada… Kažete da je to za vas bilo važno iskustvo.
— U London sam išla kao brend ambasador, predstavnik ovog regiona. Fantastično je što sam bila u prilici da prisustvujem samoj organizaciji, jer onda sasvim drugačije doživite i samu manifestaciju. U prilici ste da čujete neke detalje iz prve ruke koje ne možete nigde drugo ni da čujete ni da pročitate. Za mene kao muzičara sa ovih prostora je bilo neverovatno da uporedim svetski globalni uspeh sa uspehom koji se napravi u svojoj zemlji, regionu. I po deseti put sam se uverila da su veliki umetnici zadržali spontanost, skromnost, jednostavnost, i Emeli Sande, i Kris Martin, i Ed Širan… Sve mi je to izgledalo kao jedna od večeri u Zvezdari posle premijere. Potpuno je isto, samo je veća scena, više je medija, novca i veći je biznis.
Kada pevate na engleskom jeziku — ovih dana završavate i englesku veriju pesme „Zauvek“ — plašite li se da se ne „utopite“ u ono što je svetski trend, što je svuda isto; kako čuvate ono što je autentično vaše?
— I sledeći singl na kome radimo izaći će u obe verzije. Mislim da nije loše da pokušamo da pređemo granice Srbije i regiona tako što ćemo da uradimo i verziju na jeziku koji je odavno postao esperanto, koji svi razumeju. Ne vidim u tome ništa loše.
Sa Holandskim kraljevskim orkestrom izvodili ste i obrade naše tradicionalne muzike. Kakve su bile reakcije?
— Lepo je što imamo nešto što je toliko specifično. Mi imamo veliku tradiciju muzičku, različitu upravo u odnosu na savremeni trend. Džez je tradicionalna muzika Zapada, gospel je muzika njihovog naroda, duše, ono što je prirodno izlazilo iz njih. Mi imamo muziku koja je prirodno izlazila iz nas. Divim se umetnicima koji su, poput Amire Medunjanin ili Alme Mićić od toga napravili ozbiljan brend. Ja sam se, međutim, uvek pronalazila u nekom sofisticiranijem džez zvuku, čak i kada sam radila tradicionale sa Holandskim kraljevskim orkestrom. Imali smo preko dvadeset koncerata u Holandiji i Belgiji, oni su obožavali tu našu muziku jer je za njih ona nešto egzotično. Među njima je bilo i svetskih muzičara i svi oni su svirali kosovske tradicionalne pesme kao nešto što im mnogo znači, što im je priraslo srcu. Uprkos tome što ne razumeju tekst. Zato što ta muzika nosi bogatstvo, nosi tu našu dušu, slovensku, koja je njima neverovatna i uopšte nisu gluvi za nju.
Da li biste opet radili nešto slično?
— Ako bih radila opet nešto što ima veze sa ovim našim prostorom morala bih da ubacim u sve to nešto što meni pripada. Morala bih u tome da nađem sebe, što nije nimalo lako. Ali, da, bilo bi lepo da to opet uradim.
Da li je postojala neka alternativa muzici, ili je ona oduvek bila vaš izbor?
— Od pete godine sam krenula u tom pravcu. Upisala nižu muzičku, potom srednju, pa akademiju, Nikada nije postojala alternativa, nikada ništa drugo nisam imala ni kao primisao. Jednostavno, to je nekakav moj lek, i potreba, i strast. Velika strast. Volela bih da moja deca budu takva. Neka se opredele za ono što žele, makar to bilo da prave dugmad, samo neka to rade sa strašću. Neka gore za tim. I nema šanse da neće uspeti.
