Mlada, multitalentovana umetnica Staša Koprivica autor je teksta predstave „Ljubav i moda“, koja je premijerno izvedena na sceni „Madlenijanuma“. Tim povodom, Koprivica je za Sputnjik govorila o tome koliko je bilo inspirativno, a i zahtevno pretočiti ovaj jugoslovenski igrani film iz žanra muzičke komedije u pozorišnu predstavu, o utiscima koje nosi iz Sankt Petersburga, gde je nedavno promovisala svoj film, kao i o razlikama između kulture i zabave u današnjem vremenu.
„Veliki je izazov bio raditi na projektu ’Ljubav i moda‘, a to je zapravo zbog toga što sam film nema neku čvrstu fabulu. Ne postoji neka priča koju taj film prati nego, manje-više, sve se svodi na to da Beba Lončar vozi ’vespu‘, svi su lepi, mladi, raspevani i Mija i Čkalja su smešni kao što oni to obično budu. Kada sam uzela da pogledam taj film da bih napravila adaptaciju, vrlo brzo sam shvatila da ne može da se pravi adaptacija već da mora da se piše novi komad inspirisan, naravno, filmom. Postoje, svakako, stvari koje su preuzete. Mi se kao ekipa nikada ne bismo ni usudili da na neki način izdamo sećanje na taj lep film svačije mladosti, pošto su svi odrasli nekako uz njega, međutim ono što je bilo neophodno je bilo napraviti nekakav kostur, neku dobru, čvrstu priču, mogu da kažem slobodno i vodviljsku priču sa puno različitih linija radnje da bi to prosto moglo da opstane u pozorištu“.
Čini se da je tematika ove predstave, iako začeta davne '60. godine, vrlo aktuelna i danas?
— Ne znam koliko je aktuelna, možda jedino zbog toga što je tada Beograd bio u izgradnji, a i dalje je u izgradnji. Tada je taj film predstavljao onako jedan lep eskapizam u odnosu na sve drugo, u odnosu na partizanske filmove, u odnosu na sve što je tada bilo aktuelno. Karakteri su manje-više isti, možda se odeća, možda moda, promenila, ali karakteri, odnosno likovi i te neke osobine i dobre i loše su potpuno identične.
Beba Lončar kao Sonja Ilić jedna je od najnezaboravnijih junakinja domaće kinematografije. Kako se Nina Janković snašla u njenoj ulozi? Da li je ispunila tvoja očekivanja, kao autora teksta?
— I više nego što je ispunila. Nina je našla neku autentičnu verziju te Sonje Ilić, najlepše žene Beograda tih godina, tako što je preuzela taj jedan mekan i nežan govor te vrlo specifične i nežne dame kakva je Sonja Ilić, odnosno Beba Lončar bila u toj ulozi. Međutim, Nina je dodala još jedan novi momenat svemu tome, a to je jedna vrsta drskosti, pa i feminizma kojeg nije bilo u tim godinama, tako da mi je drago da smo i te stvari malo pomerili ka napred.
Osim bavljenja dramaturgijom i režijom, ti si i blogerka, gejmerka i pevačica. Šta od svega ovoga radiš najviše iz srca, a šta doživljavaš kao posao i obavezu?
— Sve za šta postoji neki rok, to doživljavam kao obavezu. Ako isti ne postoji, i ako to radim iz čistog zadovoljstva onda je to zabava, bez obzira da li pišem, režiram ili je nešto drugo. Ne bavim se toliko igranjem igrica u poslednje vreme, ali evo kada se sve malo primirilo radujem se „Dragon ejndželu“, poslednjem delu. A što se tiče muzike, to je nešto što je počelo kao hobi, a onda je poslužilo da zajedno sa bendom koji trenutno nije aktivan, a ja se nadam da će uskoro ponovo biti, obiđem Srbiju i razna neka mesta koja možda nikada ne bih videla i upoznam puno ljudi iz jednog mnogo drugačijeg ugla u odnosu na ono što meni pruža moje zanimanje. Tako da sve ima svoje koristi.
Vrlo si aktivna na društvenim mrežama, a na jednoj od njih potpisuješ se kao Radnik u kulturi i zabavi. Koliko je danas moguće razdvojiti ta dva pojma, kulturu od zabave?
— Mislim da nikada nije ni bilo moguće razdvojiti te dve stvari. Pritom, ja pod zabavom ne podrazumevam estradu, iako nemam ništa protiv estrade, naprotiv, mislim da je neophodna, mora da postoji, ali, po meni, bilo kakvo umetničko delo, pa i proizvod, trebalo bi da ima i neki smisao i neko značenje i neku pouku, ali istovremeno i da bude zabavno. Čak i najozbiljnija i najpotresnija tragedija je zabavna, ako je dosadna nećemo emocionalno učestvovati u svemu tome. Tako da ja stvarno zabavu ne doživljavam ni kao uvredu, ni kao nešto na šta treba gledati odozgo, već kao nešto na šta treba gledati kao na apsolutnu neophodnost umetnosti u svim oblicima.
U sklopu promocije filma na kome si radila „Igla ispod praga“, posetila si Rusiju. Kakve utiske nosiš iz Sankt Petersburga?
— Film je prošao fantastično. To je bila umetnička smotra koja se zove „Vest vind“, koju organizuju divni ljudi. Ono što je mene fasciniralo je to da je publika koja je prisustvovala projekciji filma bila izuzetno mlada. To su bili ljudi od dvadesetak godina koji su pomno pratili film. Koliko sam mogla da primetim po reakcijama, izuzetno im se dopao. Ono što je divno i što nemamo priliku često da vidimo u Srbiji je da su kasnije pitanja publike reditelju filma trajala sat vremena. Oni su strpljivo raspravljali i raspitivali se o filmu. Tako da mi je to najjači utisak. Vrlo je ohrabrujuće i izuzetno lepo kada vidite da je neko tako mlad toliko zainteresovan i toliko puno zna o filmu. Taj festival je uspeo da kultiviše divnu publiku. Mislim da je to nešto iz čega možemo da učimo ovde i što bismo mogli da preuzmemo kao model.
