Prvi maj u Srbiji obeležen je prvi put 1893. godine protestnim skupovima u Beogradu, a vremenom je u regionu postao običaj da se tog dana u zoru izlazi na prvomajski uranak u prirodu. Poslednjih godina, prvomajski protesti ponovo dobijaju vidove protestnih okupljanja nezadovoljnih radnika, čiji položaj zbog ekonomske krize postaje sve teži.
Podsećanja radi, Dan međunarodne radničke solidarnosti — Prvi maj, obeležava se svake godine od 1889. godine, u znak sećanja na tragično završene protesta američkih radnika u Čikagu 1886. godine, koji su tražili osmočasovno radno vreme.
Danas, skoro 13 decenija kasnije, o pravima radnika poslodavci odlučuju zajedno sa državnim vrhom, a nezaposleni maštaju o kakvom-takvom zaposlenju.
O položaju radničke klase u Srbiji danas i ulozi sindikata u zaštiti radničkih prava Jelica Putniković je u emisiji „Energija Sputnjika“ razgovarala sa Rankom Savić, predsednicom Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije i prof. dr Zoranom Stojiljkovićem, predsednikom Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost.
Stojiljković smatra da su radnici u Srbiji ograničeni strahom od gubitka posla i da se iz tog razloga njihov glas slabije čuje. Kako kaže, opadanje uticaja sindikata postalo je svetski trend.
„Neoliberalni koncept globalizacije prosto čisti‘ sindikate. Prema podacima MMF-a, postoji direktna srazmera između povećanja nejednakosti i slabljenja uloge sindikata. Tamo gde su sindikati jaki, razlike u platama nisu tako velike“, objašnjava Stojiljković.
Kako kaže, mi u Srbiji nemamo tradiciju autonomnog sindikalnog i društvenog organizovanja.
„Jednostavno, naši ljudi su prilično disciplinovani i uplašeni velikom nezaposlenošću i niskim zaradama i sami nemaju hrabrosti da se bore za sebe. Mislim da smo mi ’profesorčići‘ Univerziteta i zaposleni u medijima najbolji primer. Dakle, ne treba samo govoriti o radnicima koji iz nekog razloga nisu skloni sindikalnom organizovanju, ili nemaju dovoljno odlučnosti za manevarsku borbu, to je problem svih nas. Malo smo apatični i razočarani ishodima prethodnih protesta“, napominje Stojiljković.
Predsednica ASNS-a Ranka Savić kaže da je za radnike i dan-danas aktuelna poruka s kraja 19. veka o tri osmice — osam sati rada, osam sati odmora i osam sati slobodnog vremena, koje bi trebalo da uključi i vreme za obrazovanje, kulturu, socijalnu i političku participaciju. Međutim, kako kaže, radno vreme u Srbiji često je duže od predviđenih osam sati, a prekovremeni rad retko kada plaćen.
„Situacija je u Srbiji danas takva da imamo manjak radnih mesta, a vlada ogromna konkurencija. Radnici iz straha da ne izgube radno mesto pristaju na sve, pa i na to da na zahtev poslodavca ostanu na poslu dva ili tri sata duže, iako dobro znaju da za to neće biti plaćeni. To je u Srbiji postalo nova moda, poslodavci obećavaju da će zaposlenima prekovremeni rad nadoknaditi slobodnim danima, mada se to, po pravilu, nikada ne desi“, kaže Savićeva.
Prema njenim rečima, ova praksa najčešća je u trgovini, ugostiteljstvu i tekstilnoj industriji, pa se može zaključiti da i mi u Srbiji danas imamo vrlo sličan problem onom zbog kog su američki radnici protestovali 1886. godine.
Prepreke za bolje sindikalno organizovanje radnika u Srbiji su, objašnjava Stojiljković, jako mali stepen poverenja u sindikate i malobrojno članstvo, što predstavlja problem sindikatima koji žive od članarina da očuvaju strukturu.
„Nema teže situacije za delovanje sindikata nego u Srbiji. Nama jeste san o tri osmice, ali se kontekst promenio, istorijski i tehnološki okvir je sasvim drugačiji. Primera radi, kako sindikalno organizovati ljude iz domena kreativne industrije ili ove naše klince koji prave kompjuterske programe i prodaju ih preko mreža“, napominje Stojiljković.
Ranka Savić kaže da je činjenica da je u našoj zemlji došlo do velikog pada sindikalnog organizovanja i ono je danas ispod 30 odsto.
„Činjenica je i da u velikom broju privatnih kompanija sindikati ne mogu da se formiraju, uprkos svim zakonskim i ustavnim odredbama. Niko naravno neće zvanično zabraniti rad sindikata, ali ćete uvideti da su oni zabranjeni čim pokušate da organizujete sindikalnu podružnicu. Pojedinac koji bi pokušao da organizuje sindikat ubrzo bi bio pozvan na razgovor gde bi se zapretilo otkazom. Prema tome, to jeste nezvanična zabrana sindikalnog organizovanja“, ističe Savićeva.
Ona, međutim, dodaje da veliku odgovornost zbog takve situacije snose i sami sindikati.
„Mi smo zaboravili na solidarnost, zaboravili smo da sarađujemo, a organizacioni interesi sindikata koje zastupamo postali su nam daleko važniji od onoga što generalno, dugoročnije posmatrano, možemo da izgubimo. Sindikalno organizovanje je izuzetno ugroženo i bojim se da ćemo za pet ili šest godina svi mi žaliti zbog propuštenih prilika da nešto uradimo“, napominje Ranka Savić.
Ima vrlo konkretnih stvari koje se mogu uraditi, kaže sagovornica „Energije Sputnjika“, a jedna od njih je izmena zakonodavstva u smislu donošenja zakona koji bi regulisao rad sindikata, gde bi oni sami postavili pravila igre.
Zoran Stojiljković kaže da je jedan od problema i taj što sindikati nemaju pouzdanog političkog partnera, jer se jedna politika vodi u kampanji, a druga kada se dođe na vlast. Kako kaže, sindikati su ostavljeni sami sebi, a pomoć ne dolazi ni od strane medija koji nisu previše osetljivi na njihove probleme. Međutim, napominje, nije nemoguće sindikalnu scenu učiniti ozbiljnijom i ojačati njenu pregovaračku poziciju prema političkim institucijama.
„Strateški interesi su nam zajednički i zato pre svega treba napraviti pakt o nenapadanju između sindikata. Zatim nam je neophodan čvrst dogovor o saradnji u domenu elementarnih stvari, ali i o konsultacijama sa drugim sindikalnim centralama pre bilo kakvih pojedinačnih istupanja“, smatra Stojiljković.
U suprotnom, kaže on, svaka vlast će beskrajnim pregovaranjem sa sindikatima pokušavati da ih razoruža ili će, po potrebi, iz šešira kao zeca vaditi svoj omiljeni sindikat.
