Možda je tačno da, kao što je rekao Tolstoj, srećne porodice liče jedna na drugu, dok je svaka nesrećna na svoj način, ali kada govorimo o državama veoma lako uočavamo sličnosti koje postoje kada u njima dođe do kriza.
Tako je i sa krizom u Makedoniji. Ne možemo da se otmemo utisku da makedonska kriza podseća na ukrajinsku, kao i da te dve zemlje podsećaju jedna na drugu. I jedna i druga nastale su u raspadu većih državnih tvorevina (SSSR-a i Jugoslavije), i jedna i druga prvi put u istoriji ostvarile su nezavisnost u svojoj krajem 20. veka.
Prema rečima istoričara Aleksandra Rakovića, Makedonija i Ukrajina se mogu delimično uporediti. Među njima postoje i fundamentalne razlike, kaže on.
„Prva razlika je veličina tih država. Ukrajina je jedna od najvećih država u Evropi, Makedonija je jedna od manjih, i po teritorijalnoj rasprostranjenosti, i po broju stanovnika“, kaže on i dodaje da u Ukrajini postoji najmanje četiri identiteta stanovnika.
Zapadna Ukrajina nastanjena je unijatima koji se smatraju bližim Poljacima nego Rusima; centralni deo Ukrajine nastanjen je većinskim stanovništvom koje sebe smatra srodnim Rusima, ali nisu spremni da žrtvuju svoj ukrajinski identitet, dok u Donbasu i oblastima oko Harkova i Odese većinsko stanovništvo čine oni koji sebe vide kao deo ruskog sveta. Na kraju, četvrta celina sada je deo Rusije — Krim, čije se većinsko stanovništvo smatra Rusima, opisuje Raković.
„Vidimo, dakle širok spektar identiteta koji ide od ekstremno ukrajinskog i antiruskog do ruskog. S tim u vezi, prilike u Ukrajini su veoma specifične i u etničkom smislu, najspecifičnije su u tom delu Evrope“, kaže Raković.
U Makedoniji postoji dva identiteta — makedonski i albanski.
„Kod samih Makedonaca, čini se da je odnos okrenutosti ka susednim narodima, okrenut izvesno ka Srbima. Život u Jugoslaviji učinio je svoje, i iako Makedonci dele sličan jezik sa Bugarima, kulturološki su se definisali kao deo šireg jugoslovenskog identiteta i vide sebe najbližim Srbima“, kaže Raković.
Albanci u Makedoniji pak sebe smatraju delom širom albanske celine i rade, zajedno sa Albancima sa Kosova i iz Albanije, na stvaranju „Velike Albanije“.
„Dok se Makedonci bore za očuvanje celovitosti svoje države i ne dovode u pitanje identitet makedonskih Albanaca, oni koji se u Ukrajini bore za Ukrajinu kakva danas jeste, potpuno dovode u pitanje identitet Rusa u Ukrajini. To su, opet, neke razlike koje su izričite na primeru Makedonije i Ukrajine“, kaže Raković.
Još jedna sličnost nameće se posmatračima — i Ukrajina i Makedonija zapale su u krizu koja preti njihovim raspadom. I Ukrajina i Makedonija bile su stabilne dok su bile delovi većih celina (SSSR-a i Jugoslavije). Sa rasplamsavanjem kriza, postavljeno je i pitanje njihove održivosti kao nezavisnih državnih entiteta.
„Kada je reč o Ukrajini, vidi se — ne može da opstane kao jedan entitet. Ona je već sada rascepkana: Krim je prisajedinjen Rusiji, iako Zapad to ne prihvata; Donbas se nalazi pod kontrolom ruskog dela ukrajinskog naroda. A pitanje je šta će biti sa zapadnom i centralnom Ukrajinom, zato što ni ti entiteti nisu isti. Na zapadu se govori ukrajinskim jezikom, u centralnom delu govori se uglavnom ruskim. Već se sada vidi da je to duboko podeljeno društvo“, objašnjava Raković.
Kada je reč o Makedoniji, Raković misli da ima nade da ona ostane celovita država, ali da će za opstanak Makedonije biti potrebna neka vrsta, kako kaže, labave integracije sa Srbijom.
„Ne da ona bude deo neke nove Jugoslavije, pre svega, Beograd nema namere ništa da nameće Skoplju, ako Makedonci žele da budu u zajednici sa Srbima, dobro su došli. Ali mislim da je neki okvir koji bi činili Srbija, Crna Gora, Republika Srpska i Makedonija garant sigurnosti“, kaže Raković.
Za razliku od Makedonije, Ukrajina nema sa kim da ide u integracije, kaže Raković.
„Videli smo prošle godine da Holandija nije prihvatila da Ukrajina postane pridruženi član EU. Samim tim, EU nije prihvatila nikakve integracije sa Ukrajinom“, zaključuje Raković.
