Februarska revolucija, čiju stogodišnjicu Rusija obeležava ove godine, dugo je bila u senci svoje mlađe sestre, Oktobarske, koja se dogodila iste 1917. godine, nekoliko meseci kasnije.
Oktobarska revolucija ili, kako ju je nazvao najveći američki novinar toga vremena Džon Rid, „deset dana koji su potresli svet“, zaista je imala veliki uticaj na razvoj savremenog društva, međutim, ruski istoričar Andrej Šemjakin naglašava važnost Februarske revolucije, od koje je sve počelo.
Šemjakin je boravio u Srbiji, gde je održao niz predavanja na temu uticaja Februarske revolucije na stvaranje zajedničke države Južnih Slovena. U svemu tome nezaobilazna je ličnost Nikole Pašića, predsednika srpske vlade i dominantne političke figure na Balkanu na prelazu vekova.
Za Pašića carska Rusija bila je totalni oslonac, kaže Šemjakin, a kada je carska vlast oborena u Februarskoj revoluciji, to je ličilo na Pašićev lični i politički poraz.
„Za Pašića je Februarska revolucija bila udarac, kakav ne znam da je doživeo u svojoj dugoj političkoj karijeri“, kaže Šemjakin.
Novi ruski ministar spoljnih poslova Pavel Miljukov, nastavlja Šemjakin, bio je Pašićev stari neprijatelj, osvedočeni bugarofil i srbofob, koji se zalagao da se Bugarska privuče na stranu sila Antante tako što će joj biti ustupljena srpska teritorija koju je Bugarska okupirala 1915.
Takođe je i ruska vojska posle Februarske revolucije trpela poraz za porazom i nalazila se pred kolapsom, a socijalističko-pacifistička struja u Rusiji bila je sve glasnija u zahtevima da Rusija izađe iz rata.
„To je za Pašića ličilo na lični i politički poraz. On je morao da izađe u susret Jugoslovenskom odboru, koji je pre toga smatrao samo jednom propagandističkom strukturom srpske vlade. Tada je pred saveznike postavio pitanje opstanka Austrougarske“, objašnjava Šemjakin.
U istoriografiji se vrlo često ističe da je za Nikolu Pašića uvek bila dilema „Velika Srbija“ ili Jugoslavija. Međutim, kaže Šemjakin, dilema je bila da li će Austrougarska opstati ili ne, a ako bude opstala — u kakvoj formi?
„Radilo se o tome da je ujedinjenje Jugoslovena bez kraha Austrougarske nemoguće“, kaže Šemjakin.
Ni prilike u Austrougarskoj nisu išle u prilog Pašićevim planovima za ujedinjenje. Stari car Franc Jozef umire 1916, a novi car Karlo počinje da sprovodi liberalne reforme u državi. Karlo takođe počinje tajne pregovore sa silama Antante o miru.
U tim pregovorima Austrougarska se saglasila da se Srbija obnovi i da joj se da izlaz na more preko severne Albanije. Južnoslovenski političari u austrougarskom parlamentu podnose Majsku deklaraciju kojom zahtevaju objedinjavanje južnoslovenskih teritorija u okviru carstva. Ako bi Austrougarska opstala i potpisala mir sa saveznicima, od ujedinjenja Južnih Slovena ne bi bilo ništa.
„Sve je to teralo Pašića da igra unapred. Zato je u julu potpisana Krfska deklaracija. Nekoliko nedelja kasnije Pašić dolazi u London. Srpski poslanik u Londonu Jovan Jovanović Pižon u svom dnevniku piše da je Pašić bio jako pesimističan i da je samo mislio na restauraciju Srbije. Dakle, bio je jako realan čovek, a istorija je kasnije krenula da se razvija drugim pravcem. On je sve intuitivno pratio, nikada nije zaostajao za događajima“, kaže Šemjakin.
Krfsku deklaraciju potpisali su Nikola Pašić i predsednik Jugoslovenskog odbora Ante Trumbić. Sastavljen mahom od Hrvata izbeglih iz Austrougarske, Jugoslovenski odbor osnovan je na Pašićevu inicijativu kako bi kod saveznika propagirao jugoslovensku ideju.
Iako je ostao bez najznačajnijeg saveznika, Rusije, i iako mu ni druge političke okolnosti nisu išle naruku, Pašić je, kaže Šemjakin, na kraju pobedio. To što je Jugoslavija kasnije doživela slom nije Pašićeva krivica, zaključuje Šemjakin.
