Događanja u Makedoniji u poslednjih 48 sati slutila su da će se neminovno desiti nešto mnogo gore od nekoliko polupanih glava i slomljenih noseva. Na sreću, sve je, čini se, stalo na tome. Bar za sada.
Međutim, tajming za sve, pa i za izbor Albanca na čelo makedonskog Sobranja, deluje kao dobro proračunat i unapred smišljen scenario čiji je cilj upravo i bio da se desi ovo što se desilo.
Onog trenutka kada je Zoran Zaev izašao za govornicu skupštinskog parlamenta i čestitao građanima izbor novog predsednika parlamenta Tala Džafarija, Albanca, u sali je bio muk. Muk je bio i kada je Džafari izašao za govornicu, obrativši se prvo na svom maternjem jeziku, pa na makedonskom.
Kada je za govornicu stao albanski poslanik i zapevao albansku himnu, samo nekoliko minuta pošto je intonirala makedonska — desio se veliki prasak. Narod koji već dva meseca šeta makedonskim gradovima u tom trenutku prolazio je kraj Sobranja. Mirna šetnja pretvorila se u bes pošto se pročula vest o dešavanjima iza zatvorenih vrata Sobranja. I narod je provalio unutra.
Haos koji je nastao zaista nije bio lep prizor, ali ne može se reći da donekle nije opravdan. Jer kako bi se bilo ko od nas osećao da u našu kuću uđe komšija i kaže: E, od sada sam ja gazda. Makedoncima se upravo to desilo. „Tiranska platforma“ bila je i još je ulaznica Albancima da ostvare svoje namere, ne samo „Veliku Albaniju“ već i da izvedu ono što je bilo nezamislivo: da se sukobi brat sa bratom, Makedonac sa Makedoncem.
Plan za svaku pohvalu. Pred međunarodnom zajednicom su ispali ponovo „žrtve“, kod svojih sunarodnika su izazvali gnev prema Makedoncima. Šatori koje su građani postavili pred Sobranje, kako bi sprečili da sada novi predsednik makedonskog parlamenta, „priznat“ u zapadnim krugovima, Zoranu Zaevu omogući da postane predsednik vlade, gotovo su poluprazni. Čuvari Sobranja jesu najavili ponovo mirnu šetnju, ali pitanje je gde je nestalo onih 50.000 ljudi koji su sinoć bili na ulicama Skoplja.
I ne samo to. Predsednik Makedonije, koji je u više navrata zbog „tiranske platforme“ odbio da dâ Zaevu i albanskim strankama mandat za formiranje vlade, pozvao je sve stranke da dođu na razgovor da se stvar ne zaoštri. Verovatno namerno — kasno. Zašto, tek ćemo saznati. Zaev, s druge strane, poručuje da oni idu dalje. Da su Amerika, NATO i EU uz njih i da će vlada biti vrlo brzo formirana. Ali nije važno šta je rekao, već ton kojim je rekao. Samouveren i pobednički. Doduše, sa flasterima na čelu, kao podsetnikom na veče iza njega.
Albanci, ocena je svih, stoje po strani. Bitku su prepustili Makedoncima, a da je tako svedoče i vrlo kasne izjave koje su pristigle posle sinoćnih incidenta. Edi Rama, koji je i glavni kuvar „tiranske platforme“, oglasio se sanjivim tonom pozivajući da se smire tenzije, kao da grdi decu koja mu protrčavaju ispred televizora dok on gleda neku dosadnu seriju pred spavanje. Ni Hašim Tači nije bio previše revnostan, pa je samo podsetio da nam treba miran Balkan. On, koji je samo neki dan pre grmeo na nesposobnu EU i pretio pripajanju Albaniji kriveći za sve Srbiju.
Dakle, nešto nije kako treba. Da li je mir među Albancima samo prividan? Da li su oni na potezu u drugom činu makedonske drame kada se bude birao premijer vlade. Da li je Zaevljev ton zbog te sigurnosti tako samouveren?
Kažu da su makedonske službe spremne na sve. Možda i jesu. Ali desilo se „Kumanovo“ pre samo dve godine. Može li sada već usamljena i izolovana Makedonija da iz ovog albanskog skrivenog puča izađe kao pobednik? Da li je 113. albanska brigada zaista pod borbenom gotovošću i čeka mig da krene?
Treba podsetiti da su Albanci 2001. godine, kad su ušli u oružani sukob sa Makedoncima, gajili veliku nadu da će uspeti da na teritoriju Makedonije dovedu neku NATO misiju kao tampon-zonu, i stranu administraciju po uzoru na kosovsku verziju. Tada im to nije uspelo, jer je međunarodna zajednica procenila da je tajming za pokoravanje još jedne teritorije previše kratak, a novoosvojena teritorija (Kosovo) previše blizu, pa su sa Makedonijom napravili dil — Ohridski sporazum.
Zavadi, pa vladaj krilatica je koju Albanci odavno znaju da sprovedu u delo. Možda je sada aspiracija Albanaca u Makedoniji upravo ta. Možda su procenili da Makedoniju mogu da pokore tako što će uspeti ono što nisu uspeli 2001. godine. U toj postavi, vrata Albancima za svoje planove ostaju širom otvorena.
