Situacija na Balkanu zahuktava se do usijanja. U Makedoniji sukobi traju i ne vidi se izlaz iz krize; crnogorski parlament trebalo bi da izglasa odluku o pristupanju Crne Gore NATO-u, čemu se protivi i opozicija i veći deo građana. Zbog toga su na Cetinju, gde bi trebalo da zaseda crnogorski parlament, istovremeno zakazani protesti na koje će doći građani iz svih delova Crne Gore. Bosanskohercegovačka kriza traje godinama, i iznova se potpaljuje. Albanci javno najavljuju formiranje „velike Albanije“ u koju bi, prema njihovim snovima, trebalo da uđe i deo juga Srbije — skoro do Niša.
Preti li novi Balkanski rat?
Sve je više sumnji da je krhki mir na Balkanu doveden u pitanje razvojem događaja u Makedoniji. Mogućnost za izbijanje rata na Balkanu postoji, smatra Slobodan Janković sa beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu, međutim, on je uveren da mir još uvek nije izgubljen.
„Još uvek ima šansi da se situacija u Makedoniji reši bez rata, što ne znači bez sukoba. Još nije bilo pucanja i još uvek nema mrtvih. Dakle, dokle god je takva situacija, moguće je naći mirnije rešenje“, objašnjava Janković.
U ovom trenutku, na Balkanu samo jedna strana ide ka konfliktu, nastavlja Janković, a to je ona strana koja želi reviziju granica.
„To su, u ovom slučaju, Albanci. Imamo nedavnu izjavu predsednika Opštine Bujanovac, koji kaže da ta opština nije deo Srbije, da je njegov predsednik — predsednik Albanije, imali smo godinama provokacije iz same Albanije, kao i najnovije izjave da će se, ako nema evropske perspektive, ići ka ujedinjenju sa Kosovom. Imamo jasne namere albanskih političkih partija u Makedoniji za preuređenje Makedonije, koje, polako ali sigurno, idu ka federalizaciji, a onda i podeli te zemlje. Dakle, onaj koji želi da menja granice, spremniji je na sukob. U ovom slučaju, to je albanski faktor“, zaključuje Janković.
Istoričar Čedomir Antić kaže da je uveren da Balkanu ne preti međudržavni sukob, s obzirom na činjenicu da aktivnost Albanije ne bi bila moguća bez otvorene podrške SAD i NATO-a. Ako bi SAD povukle podršku ili bi im objasnile da to ne rade, do toga ne bi došlo.
„Moje uverenje je, međutim, da neće biti ni mira ni demokratizacije u albanskim zemljama ako ne bude uvedena neka vrsta okupacije na 10-20 godina, postepene dekriminalizacije i pripreme za otvoreno i slobodno društvo“, kaže Antić.
Albanija je bila jedna od prvih zemalja koja je prigrlila fašizam, koji je posle Drugog svetskog rata zamenjen staljinizmom, a potom su staljinisti postali demokrate. U Albaniji je na delu zbir svih mogućih totalitarizama i šovinizam koji teži okupaciji drugih zemalja.
„Sada više nije reč o ujedinjenju zemalja u kojima su Albanci većina. Čuli smo Jonuza Muslijua, on bi hteo da ’velikoj Albaniji‘ prisajedini grad u kome Albanci čine 0,04 odsto stanovništva. To mora da se zaustavi. Bilo bi dobro da to zaustave oni koji su već vojno prisutni tamo. Međutim, ako oni to neće, možda bi bilo dobro da se balkanske zemlje ponovo ujedine. Ranije su se ujedinjavale protiv Turaka, sad protiv Albanaca, ali ne sa željom da se Albancima nešto ospori. Moje uverenje je da Srbija ne treba da se bori za reintegraciju Kosova. Ne treba raditi ono što su radili Hrvati, ali, naravno da u rešenju albansko-srpskog pitanja mora da bude reči o demokratiji, o plebiscitu, o promeni granica, i treba govoriti o tome da ne možemo da dozvolimo jednoj grupi poluobrazovanih šovinista da definišu jedan narod“, zaključuje Antić.
