„Budalaštine! Uopšte mi nije jasno kako neko može da iznosi sud o filmu koji će se baviti bombardovanjem Radio-televizije Srbije pre nego što je uopšte napisan scenario. Ti negativni komentari pojavili su se u onom trenutku kada je RTS raspisao konkurs, a mi smo konkurs namerno objavili 23. aprila, kada je zgrada televizije bombardovana“.
Ovim rečima, generalni direktor RTS-a Dragan Bujošević ekskluzivno za Sputnjik prvi put odgovara na medijsku hajku i polemiku koja se otvorila povodom raspisivanja konkursa za scenario igranog filma o bombardovanju zgrade televizije za vreme NATO agresije, 23. aprila 1999.
Zamerke su išle od toga da je prerano za tu vrstu projekta (iako je prošlo 18 godina), pa do toga da je nekome namera da nekog „opere“ od odgovornosti, pa do „stručnih“ konstatacija da je korisnije da se napravi dokumentarni nego igrani film…
„Još nije pristigao nijedan rad, a neko već zaključuje šta RTS hoće da radi. Neću da upotrebljavam teške reči, ali nešto nije u redu sa ljudima koji donose tu vrstu zaključka, a da nemaju nijedan jedini povod za to. Njima je to potrebno, očigledno, za neku njihovu političku utakmicu. RTS i ja u toj političkoj utakmici ne učestvujemo“, kategoričan je Bujošević.
U projekat produkcije igranog filma o bombardovanju zgrade RTS-a, srpski nacionalni medijski servis ušao je sa idejom da se oduži kolegama koji su u toj noći poginuli jer to je prvi put u istoriji da je bombardovana neka medijska kuća, kaže Bujošević.
„RTS je u prošlosti bio poznat kao kuća koja je proizvodila kvalitetne televizijske filmove. To je dobar format u kome priča te vrste može da bude ispričana. Priča treba da bude umetnička. Cilj, dakle, nije otkrivanje istine ili pronalaženje krivaca ili nešto slično tome. To pre svega treba da bude, sa umetničke tačke gledišta, ispričana priča. Zato smo raspisali konkurs za scenario, i žiri će odabrati koji je to tekst najbolji, i po njemu ćemo raditi“, objašnjava on.
Kada je razgovarao sa roditeljima i rodbinom poginulih, koji su kod njega bili 23. aprila ove godine, generalni direktor RTS-a im je, kaže nam, objasnio šta će raditi. Rodbina i roditelji su podržali predlog.
„Podržali su tu ideju i, naravno, tada su rekli da ono što oni i dalje očekuju od države, kako to oni kažu, jeste da se otvoreno saopšti ko je to žrtvovao njihove najbliže“, kaže Bujošević.
Nakon tog sastanka, razgovarao je sa saradnicima iz RTS-a i saglasili su se da, uporedo sa igranim filmom, bude snimljen i dokumentarni film u kome će, kako kaže, biti objašnjeno kako je i zašto je bombardovan RTS.
„Čini nam se da postoje neki detalji u toj priči koji i dalje nisu ispričani, i dalje nisu poznati, i mislim da ima dovoljno prostora da se napravi i dokumentarni film koji bi trebalo da bude jedan profesionalni novinarski odgovor na pitanja koja porodice i rodbina poginulih postavljaju“, kaže Bujošević.
A ključno pitanje koje muči rodbinu poginulih je zašto tadašnje rukovodstvo RTS-a, na čelu sa Dragoljubom Milanovićem, nije izvršilo odluku Vlade Srbije broj 37, kao ni naređenje Ministarstva odbrane SRJ, da se RTS izmesti i program emituje sa drugih lokacija, a ne iz Aberdareve ulice.
„Porodice misle da Milanović to nije izvršio zato što mu je neko rekao da to ne uradi. I, recimo, jedno od pitanja na koje bi trebalo odgovoriti je da li je stvarno neko sprečio Milanovića da to uradi ili je to bila njegova procena“, kaže Bujošević.
Još jedan detalj koji upućuje da je bombardovanje RTS bilo najavljeno je da se strani novinari, koji su iz Aberdareve ulice slali materijale svojim centralama, te večeri nisu pojavili u RTS.
„Poslednji koji se javio bio je dopisnik Si-En-Ena u 10 sati uveče sa pozicije, čini mi se iz Takovske ulice. To je bio poslednji strani novinar koji je bio u blizini RTS-a te večeri“, kaže Bujošević.
Sve to izaziva sumnju kod ljudi da su strani novinari znali šta će se dogoditi 23. aprila 1999, zaključuje Bujošević.
