Ostrvljani po celom svetu vole da ističu svoju posebnost. Sama izolovanost od kopna njihovo mesto za život čini takvim. Ipak, Krf i Krfljani su za Srbe posebni na jedinstven način. Pre sto godina istorija ih je zauvek sjedinila, tako da se naši ljudi na ovom prelepom ostrvu osećaju kao kod kuće.
Ljubazni domaćini to vole da nam stave do znanja na svakom koraku, a Plava grobnica, ostrvo Vido i Srpska kuća čine nas ponosnim i posebnim u odnosu na druge putnike-namernike, pa čak i na kontinentalne Grke. To su najbolje osetili oni koji su na Krfu dočekali najradosniji praznik.
Veliki petak, najtužniji dan u strasnoj sedmici, sav hrišćanski svet obeležava bez zvona, dok je na ostrvu propraćen veoma bučnim procesijama, kao svojevrsnim prkosom života prema smrti i stradanju. Možda je to veza i razlog što je sudbina upisala Krf u našu istoriju i smatramo ga našom nultom tačkom povratka među žive narode posle strašnog stradanja.
I litije, koje prati čak devetnaest simfonijskih orkestara, nešto su što ne viđamo tokom obeležavanja najvećeg hrišćanskog praznika ni na jednom drugom mestu u svetu. Po ovdašnjoj tradiciji, plaštanice se iznose iz svih crkava glavnog grada, koje je teško prebrojati.
Na Veliku subotu u centru povorke kroz gradsko jezgro Kerkire su mošti Svetog Spiridona, zaštitnika ostrva. Domaće stanovništvo veruje da ih je svetac nekoliko puta spasao sigurne propasti, od kuge, gladi i Turaka, ali i da je pomogao srpskoj vojsci na oporavku na ostrvu Vido. I samo iznošenje moštiju je retkost, a ovo ostavlja utisak i na one koji su došli bez posebnog verskog osećanja. Nepropadljivo, netruležno telo svetitelja nosi se uspravno, kako bi mu vernici videli lice, prizor posle koga ste sigurni da neko od gore vidi sve.
Velika subota još je bučnija od Velikog petka, sa još jednim autohtonim običajem. Krfljani sa prozora bacaju male i velike ćupove, pa i amfore s vodom. Veruju da se na taj način najadekvatnije obeležava ulazak Hrista u Ad, razbijanje njegovih vrata i početak proslave vaskrsenja. Na kraju Krfljni i turisti sakupljaju delove polomljene grnčarije, koju nose kućama za uspomenu.
Buka i lomljava ćupova zapravo su poslednja najava radosne vesti o vaskrsenju Hrista. Pre ponoći na centralnom gradskom trgu su gotovo svi meštani, ali i hiljade Grka koji sa kopna dolaze da bi prisustvovali ovom veličanstvenom događaju. Svi su u molitvi, pevaju…
„Hristos anesti“, ori se iz grla mitropolita krfljanskog, a odgovor stiže od gotovo stotinu hiljada okupljenih vernika. Veličanstveni vatromet obasjava objavu spasenja. Ekipa Sputnjika ima ekskluzivnu priliku da sve to posmatra sa krova najviše zgrade u starom gradu, hotela čije se terase za tu noć zakupljuju mesecima ranije. Pored nas je svega nekoliko Grka koji su to sebi mogli da priušte, ali i još jedna grupa važnih gostiju, iz Rusije. Ima ko da nam odgovori na „Hristos voskrese“.
I na prvoj jutarnjoj liturgiji naši ljudi osećali su se kao kod kuće. Jedinstven u Vaskršnjoj liturgiji, lep običaj čestitanja pobede života nad smrću između sveštenstva i naroda. Mitropolit krfljanski Nektarije lako prepoznaje vernike iz Srbije koji, za razliku od Grka, stoje u crkvi. Svakog radosno pozdravlja objavom Hristovog vaskrsenja, na srpskom. Za trenutak pomislite da ste u svojoj parohijskoj crkvi, a ne hiljadu kilometara daleko od kuće, u ruci vam sija poklon, dva crvena jajeta, imate još jedan razlog za radost.
Krfljani su od svih kultura i naroda koji su ih osvajali uzeli najlepše običaje i sjedinili ih sa svojom pravoslavnom verom, jer, kako kažu, nije sramota naučiti tuđe običaje, već zaboraviti svoje. Tako vam se na ovom čarobnom ostrvu može desiti da čujete kako neko iz ugla skromne taverne pevuši „Tamo daleko“. A ako se predstavite, moraćete da nazdravite s domaćinom, isključivo na njegov račun.
„Bila je sva vojska postrojena u paradi pored mora. Utom dojaha u kasu regent Aleksandar, stade pred vojsku i uzvikne: „Hristos voskrese, braćo!“. I sva vojska gromoglasno odgovori: „Vaistinu voskrese!“. Jedinstven prizor kakav u svetu nisam video, da jedan vladar, kao neki apostol, objavljuje svojoj vojsci da je Hristos vaskrsao, i da sva vojska potvrđuje reči svog vladara“.
Ovo je deo dragocenog svedočanstva kanadskog sveštenika doktora Bojda o proslavi Vaskrsa 1916. godine na Krfu. Ako posetite Krf na praznik stotinu godina kasnije, shvatićete da je reč „vaskrs“ u kolektivnoj svesti srpskog naroda tada dobila dvostruko značenje.
Legenda o srpskom Jerusalimu, dokazu vitalnosti našeg naroda, herojske borbe za slobodu i stremljenja ka budućnosti još živi na ovom dalekom ostrvu. Videćete je, posebno na Vaskrs, u očima svakog Krfljanina kome kažete da ste iz Srbije.
